У издању „Филипа Вишњића“ из Београда недавно је објављена књига „Си Ђинпинг — кинески сан“ Саше Новачића, који је годинама радио као дописник југословенских агенција и листова из Москве и Пекинга.
Сагледавајући изазове, унутрашње и спољне, с којима се суочава актуелни кинески лидер на путу ка остварењу националног сна, Новачић пружа јасан и језгровит увид у историјске и политичке прилике у Кини у протеклих стотинак година. Ова књига је много више од биографије државника, а посебну вредност и аутентичност даје јој то што аутор многе кључне догађаје из новије кинеске историје описује као непосредни сведок.
Си Ђинпинг је поставио два главна циља за развој Кине у следећих 30 година. Први је да Кина на стогодишњицу оснивања Комунистичке партије, 2021. године, постане умерено развијено друштво у свим аспектима, а да до 2049. године, када ће бити обележен век од оснивања НР Кине, израсте у модерну социјалистичку државу.
Четири основна атрибута те будуће државе треба да буду: Јака Кина, Цивилизована Кина, Хармонична Кина и Лепа Кина. То су предуслови за остварење кинеског сна. Да ли је његово остварење могуће? Наш саговорник сматра да то више и није сан, јер је већ одавно почео да се остварује.
Које су то кључне тачке у кинеској историји, култури и традицији, без којих никако не можемо да разумемо ни личност садашњег лидера Кине?
— Кина траје најмање 2.500 година, као држава и цивилизовано друштво, а то је утицало и на кинеске руководиоце, државнике, политичаре у 20. и 21. веку. Кинеско наслеђе културе, обичаја, морала је огромно и мора бити уважавано када се оцењују потези кинеске државе, владе, партије и појединаца. Кинези поштују поредак и ред, за њих је то можда и најважније. У својој дугој историји Кина није ратовала с другим државама, али у њој самој је вођено безброј ратова, с милионским жртвама. Сви ти унутрашњи ратови оставили су огроман траг на сваког појединца који у мирним условима живота види идеал. Последњи пут је Кина била на ивици грађанског рата 1989. године, током чувених студентских демонстрација на Тјенанмену. Тада сам био тамо. То је била побуна, пре свега, младих против старијих. Денг Сјаопинг је то спречио силом, тенковима, сматрајући да је оправдано ако се већа штета и жртве спрече мањом штетом и жртвама.
Кина је држава у којој, како напомињете у књизи, постоји хиљадугодишња традиција поштовања власти и оних који је представљају. Колико то утиче на личност данашњег председника?
— То је традиција још из времена империјалне Кине. Императори су сматрани синовима Неба. У Кини не постоји религија у западном смислу речи, не верује се да постоји бог који је створио Земљу, сматра се да су Небо и Земља одувек постојали, те да је Кина одувек постојала. Чак и највећи кинески филозоф Конфучије, чије се моралне догме и данас примењују и поштују, никада у својој визији односа у Кини није полазио од тога шта би могло да се изгради, него од тога шта је већ изграђено. На основу тога је развијао своју филозофију и кодексе односа међу људима. Власт у Кини се поштује док год се политика, животни стандард, безбедност и други квалитети државе добро развијају. Када се то поремети, када се умешају неке стране силе, или дође до поплава, глади, ратова, вођа губи ауторитет и поштовање и милом или силом одлази с државничке или политичке функције. Аналитичаре на Западу највише интересује питање колико ће дуго Си Ђинпинг остати на власти, а одговор гласи: док год се Кина буде развијала у позитивном правцу, док год њена економија буде јачала, док год народ буде живео боље, нема разлога за његову смену.
Си Ђинпинг сматра да је садашњи успон Кине наставак вишевековне традиције те земље, која је вековима била најмоћнија држава на свету. Шта су главни политички циљеви Си Ђинпинга, шта је, заправо, кинески сан који он покушава да претвори у стварност?
— Јака Кина је економски, политички и војно снажна држава, која има одговарајући утицај у свету. Цивилизована Кина значи да унутар земље треба да се негују моралне вредности, да односи међу људима буду засновани на поверењу и узајамној помоћи. Хармонична Кина је један од старих кинеских циљева који подразумева склад међу класама, друштво без великих разлика у богатству. Лепа Кина је држава у којој је заштићена природа, у којој се води рачуна о животној средини.
Критичарима Си Ђинпинга, којих је много више на Западу него у самој Кини, сметају, пре свега, њен политички систем и питање поштовања људских права. Си Ђинпинг им одговара кинеском изреком: „Да ли су ципеле удобне или нису најбоље зна онај који у њима корача“.
— Кина не извози свој политички систем, али не дозвољава ни да њој неко намеће другачији политички систем. За њу је несхватљиво то што Америка и западне земље настоје да јој наметну вишепартијски систем. Денг Сјаопинг је једном рекао да је Кина прошла и кроз диктатуре, и кроз вишепартијске системе, и кроз комунистичку власт, да је видела лоше стране свега тога и да је за њу најбољи социјализам с кинеским карактеристикама. Си Ђинпинг сматра да је Кина тек у почетној фази изградње социјализма, која ће трајати сто година. Тек у 22. веку биће могуће разговарати о томе шта је то социјализам у Кини. Засад они граде тај систем, придржавајући се речи првог председника Републике Кине Сун Јат Сена да ће социјализам бити изграђен уз помоћ капитализма. Кинези су опрезни, остављају тај систем за неку даљу будућност и тиме, можда, потврђују Марксову тезу да ће социјализам победити у најбогатијим земљама. Садашњи, примарни интерес Кине јесте развијање економски снажне државе, а у његовој основи више није само производња, него пре свега развој модерне технологије засноване на чиповима, која представља „трећу индустријску револуцију“.
Кина се, истовремено, суочава са спољнополитичким проблемима, пре свега у односима са САД. Да ли је то, можда, највећи изазов за њеног лидера?
— Највећи кинески изазови су унутар саме Кине. Што се тиче спољне политике, односа са САД, они су се погоршали. Амерички председник Трамп намеће санкције и забрану извоза савремене технологије Кини, јер тврди да постоји велика несразмера у трговинској размени. И то је тачно. Кинези од 600 милијарди долара укупне трговине с Америком имају суфицит од више од 300 милијарди долара. То свакако погађа САД, али проблем није у томе, него у извозу најмодерније технологије, односно чипова и полупроводника у Кину. Кина која нема довољно нафте увози тај енергент у вредности од око 100 милијарди долара годишње, а за савремену електронску опрему даје 400 милијарди долара. То може да буде врста притиска на Кину, јер се целокупно људско знање сада контролише тим малим чиповима. Кинези, међутим, и на то имају одговор: улажу око 200 милијарди у научно-истраживачки рад, изградили су посебне области у којима живи 30.000 научника из целог света. Они раде на изради тих чипова. На дужи рок, те америчке санкције не могу да имају великог ефекта на Кину.
Неки подижу зидове, ми градимо мостове, неки руше путеве, ми их градимо — поручују из Пекинга. Кина је држава која има потребу да јача своју моћ, али Си Ђинпинг истиче да она не жели да преузме улогу светског полицајца. Она се развија за себе. Колико тај развој и успон Кине може да угрози потреба Запада да одржи своју глобалну надмоћ?
— Кина је дала алтернативу садашњем светском поретку, заснованом на економској и војној сили. Та алтернатива је њен фантастични програм „Нови пут свиле“. Та земља има огромне финансијске и производне резерве које улаже у инфраструктуру, руднике, путеве, болнице у другим земљама и на тај начин помаже и својој привреди и тим земљама. Кинези извозе свој капитал и делимично радну снагу, освајају нова тржишта, добијају на политичкој улози и угледу. А земље које прихватају кинеску иницијативу, а већ их је око сто, имају корист од тога. Кина, притом, не поставља никакав политички услов нити се меша у унутрашња питања тих земаља.
Веома је битан у спољнополитичком смислу однос с Русијом, који је сада на веома високом нивоу. Колико је Кини важна Русија и колико је Русији важна Кина?
— У контексту садашње политике САД, и једној и другој држави је важно да буду на истој страни. То није никакав блок, јер су обе земље исувише велике и снажне да би приступале било каквом војном или економском савезу. Чињеница је да је економска сарадња на веома високом нивоу. Проблема има, али су они у другом плану. Нити Москва одобрава све кинеске потезе, нити Пекинг одобрава све потезе Русије, али су одлучили да сарађују без мешања у унутрашње ствари. Кинеско-руски односи су много пута имали успоне и падове, али је то прошлост, питање граница је дефинитивно решено. Све више има кинеског капитала у Сибиру. То су државни интереси који превазилазе политику једног или другог лидера. Мислим да је ова садашња сарадња Кине и Русије успостављена на један дужи рок.
Кина је и све оно што смо видели на отварању Олимпијских игара. Порука с тог фасцинантног догађаја гласи: Ту смо, моћни смо и владамо својом силом. Ту смо да поново заузмемо место које нам припада. Да ли је то кључна идеја водиља Си Ђинпинга у овом тренутку?
— То је једна од његових кључних идеја у спољној политици, али је ипак доминантна порука која се тиче саме Кине. Први пут је у Кини званично као циљ објављен пораст стандарда живота појединца. Досад је у првом плану увек била држава, јачање њене економске снаге, а сада је у првом плану бољи живот појединца. То је преокрет који је направио Си Ђинпинг.
