Ово треба имати у виду приликом постављања питања: „А шта бисмо ми радили са Албанцима?“. Њих два милиона, па осамдесет посланика у Народној скупштини, па министри, можда и премијер… То су неки нови–стари „аргументи“ заговорника „коначног решења“, „свеобухватног споразума“, „разграничења“.
„Аргументи“ под наводницима, пошто је овакав приступ у доброј мери натопљен расизмом. Расизам се не може и не сме легитимизовати. Расистима се неће свидети, али морају поверовати: Албанци су људи као и сви остали, са жељама и надама, разочарењима и подозрењима, љубавима и вероломствима, радовањима и туговањима. Са корумпираним политичарима, међусобно завађеним, посвађани око низа питања. Нити су Албанци оно што су нацисти називали Untermenschen, нити су некакви „надљуди“.
Па шта ако би албански посланици седели у Скупштини или Влади Србије!?
И теорија и пракса показују да је институционални начин решавања проблема какав је косовски — најбољи. Зашто би „наши“ и „њихови“ посланици дискутовали о томе у Европском парламенту, по парламентарним скупштинама међународних организација, а да то не могу чинити у Народној скупштини Републике Србије!?
Албанска политичка елита одбија такву могућност. Реално, такав сценарио је, посматрајући из данашње перспективе, готово немогућ, вероватноћа се мери промилима. Али ако до тога доведе неки расплет, не видим ниједан разлог зашто би Србија то требало да одбија.
Шта ако буде неке велике „политичке буре“ међу Албанцима? Да ли потенцијални сукоб нарко картела може узроковати грађански рат? Докле ће Запад успевати да одржи привид политичке стабилности у условима када институција готово нема?
Совјетски комунисти су имали велике амбиције када је на чело изабран Константин Черњенко. Ко је могао претпоставити да ће га убрзо заменити Горбачов и да за свега седам година те државе више неће бити? Ко је могао претпоставити у тренутку „великог праска“ 2004. године и наглог проширивања ЕУ на Исток, да ће деценију касније разговори почињати са питањем дезинтеграције и изласка Велике Британије из тог савеза? Ко је у јесен 2008. године претпостављао како ће врло брзо читаво туце држава повући претходну одлуку о успостављању билатералних односа са Приштином?
Историја бележи разне драматичне обрте. Живимо у таквом времену. Уколико се околности додатно промене и у неко догледно време макар и један албански политичар покаже жељу да се кандидује на изборима за Скупштину Србије — добродошао је. Мirësevini!
Невероватно је и лицитирање бројевима. Популација Косова и Метохије копни, изражене су масовне миграције ка западноевропским земљама, претпоставља се да тамо нема више од милион становника.
Изборном терминологијом говорећи, у Србији у просеку гласа око 3.8 милиона бирача, а на КиМ за албанске политичке партије око 700.000, што када се у обзир узму и дистрибуција гласова и расподела мандата износи око четрдесетак места у Скупштини Србије. Дупло мање него што се у „анализама“ наводи. Таман и да формирају јединствен клуб, у оним околностима из 2007. или 2012. године били би четврти по броју посланика. Колика то може бити претња по државу и интересе већинског народа?
Међутим, у свему овоме очитује се далеко значајнији проблем, суштинског карактера. Александар Генис, у прозном делу „Космополита“, наводи:
„Последњих дана Првог светског рата у штабу тевтонских савезника водио се занимљив разговор. ’Ситуација је трагична‘, рекао је немачки генерал, ’али није безнадежна‘. ’Не‘, супротставио му се аустријски генерал, ’ситуација је безнадежна, али није трагична‘.“
За Немце, решене да легитимизују позицију велике силе у међународним односима, са амбицијом да постану и први међу једнакима у ексклузивном клубу кључних актера светске политике, губитак рата је значио велику трагедију. Ипак, опстала је држава!
Изграђене институције, истрајавање на историјском континуитету и вера у себе нису истовремено значили и наступ безнађа. Били су спремни да наставе борбу другим средствима. То су учинили и после пораза у Другом светском рату. На несрећу целе Европе, тридесетих година 20. века све је отишло у рђавом смеру, што због унутрашњих прилика, што због катастрофалне нетактичности сила победница. Делимично и због агресивне Хитлерове кампање која се темељила на безнадежности претходног и новој нади у будуће, његово.
Са друге стране за Аустроугарску је онакав крај рата доносио потпуно безнађе. Дунавска монархија је до почетка Великог рата функционисала са све више проблема, није пронађена успешна формула за однос између центра и периферије, сепаратистичке тежње су постајале све израженије.
Јован Душанић објашњава како је у БиХ, на пример, три пута више издвајано за полицију, него за школство. После 1878. године Србија је више школа отворила на подручју поново припојених округа — Ниша, Врања, Прокупља и Пирота, него аустроугарске власти у целој БиХ. Империју је чувала полиција, тајна и униформисана, а не неки други видови заједништва. Отуда и безнађе да се „хабзбуршко пространство“ може одржати.
Аустријанци су остали без своје велике државе. Самим тим и без места на континенталној позорници. Беч је преко ноћи постао политичка периферија. Испоставило се да је део аустријске политичке елите, насупрот мишљењу неименованог генерала, расплет схватао више као трагичан, пошто се залагање за Аншлус појавило већ двадесетих година 20. века. Нису желели да пристану на безнађе. И то најпре у редовима Социјалдемократске партије. Геополитичка компензација за распад Аустроугарске тражила се у уједињењу са Немачком.
До тога је, у значајно другачијем амбијенту него што су социјалдемократе замишљале, дошло марта 1938. године. На њихову жалост, у оном несретном времену. Остаје отворено колико је расписани референдум био демократски и слободан, али остаје и чињеница да је гласало око 4.5 милиона људи (укупна популација Аустрије износила је тада око 6.5 милиона), од чега је потврдан одговор заокружило рекордних 99,75 одсто гласача. Када се у безнађу траже решења обично испадне тако.
Да ли је за Србију развој „косовског случаја“ последњих четврт века трагедија или безнадежност?
Ако све схватимо као трагедију, то не значи и да ћемо остати без решења. Решење треба тражити, а своју позицију стрпљиво градити. Што се рушило четврт века не може се преко ноћи поправити. У овој фази је неопходно ослањати се на „здраве гране“, пре свега на Резолуцију 1244, тврдо инсистирати на својим правима и туђим обавезама, јачати институције, вратити политичке и друге токове у „корито законитости“.
Тиме показати да је опстала држава, не само као географски појам, већ и као политички субјекат. Са пуним суверенитетом, самосталношћу у доношењу одлука, спремна да заштити сваког грађанина своје земље. Наравно, и Албанце, ако заштиту затраже. У следећој фази посветити се утврђивању универзалних вредности које бранимо и традиције коју баштинимо. Без институција и закона то не може. Волунтаризам неће донети резултат.
И зашто те вредности не би могле бити прихватљиве и за остале народе? И за део Албанаца! Они управо и беже са Балкана зато што не желе да живе у криминалним системима, где се закон не поштује много, а некада цењене вредности више не значе апсолутно ништа. Трагедију можемо надживети. А када то учинимо, и други ће нам прилазити. Што те не убије, то те ојача.
Надживети све и пронаћи решење је знак снаге. Са снажнима сви хоће. Ако све схватимо као безнадежност, а што су нам много пре ових домаћих „експерата“ сугерисали разни инострани консилијери, решења неће бити.
Нема живота без наде! Онда такви нећемо моћи ни сами са собом, а камоли са другима. Онда нам неће бити само проблем Албанци, већ и сви остали. Безнађе је знак слабости, а на слабе се острвљују, кида од њих ко шта може или колико хоће. У безнађу нема будућности.
Записали су оптински старци:
„Не опомињите се са прекором онога што је прошло, иначе ће се и Господ опоменути и затражиће од вас оно што вам је опростио.“
Српска трагедија је велика. Огромна. У одређеној мери, одговорни смо за то што нам се десило. Истовремено, то што смо у трагичној ситуацији значи и да смо те своје одговорности дебело платили. Нема даље куда. Нема више. Исповедили смо се, кајемо грехе.
Да имамо на уму савет из Оптинске пустиње: ако и даље наставимо сами себе да коримо због онога што је било, сами себе плашимо питањима типа: „А шта ћемо са Албанцима?“, остаћемо и без овога што имамо. Узеће нам Господ и оно што нам је оставио.
Безнадежност је грех већи од осталих грехова које на леђима носимо. Ширити безнађе још и више од тога.
Да бисмо надживели трагедију не треба се питати: „А шта ћемо са Албанцима?“, већ: „Како надградити оно што имамо?“. Тако ћемо доћи и до одговара шта и како са Албанцима. Нека решења ће се појавити и сама од себе.
