Филм „Срећан као Лазаро“ италијанске редитељке Алиће Ровахер, добитник награде за најбољи сценарио на прошлогодишњем фестивалу у Кану, приказан је у оквиру програма Савремене тенденције 12. Филмског и музичког фестивала „Кустендорф“. Филм је претходно пројектован и на прошлогодишњем Фестивалу ауторског филма и фестивалу Палић.
Прича прати два младића — Лазара, сељака наизглед простодушног због своје доброте, и Танкредија, племића оптерећеног сопственом маштом. Њиховим животима у изолованом, пастирском селу Инвиолати влада озлоглашена маркиза Алфонсина де Луна, краљица цигарета. Када Танкреди замоли Лазара да му помогне у извршавању своје отмице, њихово пријатељство се учвршћује. Тај невероватни савез је откровење за Лазара и пријатељство толико драгоцено да ће превести Лазара кроз време у потрази за Танкредијем.
Након пројекције филма у Дрвенграду, главни глумци одржали су радионицу за студенте и младе ауторе, а потом смо разговарали са Адријаном Тардиолом, шармантним момком из италијанског градића Орвиедо, који тумачи лик Лазара. Њему је то прво појављивање на филму, а својом аутентичношћу чији најзначанији део представља младолико доброћудно лице, никога на пројекцији није оставио равнодушним.
Све честитке! Ово је Ваш први филм, а изазвао је велико интересовање код публике, постали сте звезда преко ноћи. Какав је осећај и да ли сте очекивали такве реакције?
— Хвала много. Да, то је мој први филм и било је велико изненађење што је постигао толики успех. Улога Лазара ме је пронашла игром случаја. Студирам економију и нисам имао искуства са глумом. Редитељкина сарадница ме је препоручила, и иако нисам изашао на кастинг, поверили су ми овај велики задатак. Срећан сам резултатима до којих смо дошли, а посебно ме радују сви ови разговори које сам водио са публиком. Оплеменили су ме као човека.
Ово је треће приказивање филма у Србији. Како Вам се свиђа наша земља, а како фестивал „Кустендорф“?
— Први пут сам допутовао у Србију и уједно сам први пут овде на неком фестивалу. Лепа ствар која ме је овде дочекала јесте чињеница да је публика изузетно хетерогена. Има и младих и старијих људи, то ме је веома дирнуло. Још у авиону сам приметио како су предели прелепи.
Да ли сте имали прилику да погледате неки српски филм?
— Нажалост, не знам баш добро српску кинематографију, нисам имао прилике да је упознам. Али с обзиром да сам сада званично ушао у свет филма, ту грешку ћу исправити — обећавам.
Шта је заједничко Вама и Лазару?
— Улогу сам градио уз помоћ редитељке Алиће. Има доста мојих карактеристика, с обзиром да смо и он и ја изузетно скромни, имамо тај неки замишљен поглед и делујемо помало неспретно. Међутим, Лазарова доброта је нешто што сам морао да стекнем радећи на лику. Она је просто толико јака да сам био приморан да је научим како бих ушао у сам лик.
Колико ми данас имамо таквих као што је Лазаро? Како би изгледао овај свет када би више нас тежило да буде попут њега?
— То је изузетно тешко рећи. Можда многи поседују неке Лазарове карактеристике, као што је, на пример, невиност коју смо сви имали када смо били деца. Не може се рећи да постоји идентичан Лазаро, али постоји много добрих особа. Свет би сигурно био бољи, али је можда погрешно када би све особе биле као он. Не могу сви да буду толико неискварени, мора да се успостави равнотежа, неки баланс. Али не би шкодило када бисмо имали бар неке његове карактеристике.
Колико Вам на почетку каријере значи чињеница да сте делили кадар са звездом светског филма попут Серђија Лопеза?
— Серђи и многи други професионални глумци попут Луке Чикованија и Томаса Раноа, које сте имали прилике да видите у филму, за мене су одиграли огромну улогу. Помагали су ми много и давали информације приликом самог снимања. За мене као почетника то је имало неизмеран значај. Серђи је не само мени, него већини глумаца био као отац и његова способност да створи групу, да оствари осећај заједништва јесте нешто што је мени лично дало смелост и храброст за неке ствари у самом филму. Он је дао невероватан допринос овом остварењу.
Које су најважније карактеристике италијанског филма данас? „Срећан као Лазаро“ је по свом сензибилитету најбољи доказ да је Холивуд прошлост…
— Још немам искуство у познавању филма да бих био у позицији да изнесем неко мишљење о томе. Нисам критичар. Као гледалац сматрам да постоје одређени жанрови који тренутно нису довољно заступљени у италијанској кинематографији, као што су хорор и научна фантастика. Просто се може рећи да смо изгубили неке жанрове које смо раније снимали. Неки редитељи су свакако много више усмерени ка Западу, међутим има и уметника који су оријентисани ка истоку. Постоји више различитих струја.
