„У темељу мог писања су пре свега лични разлози, у игри су лични интереси, односно лични мотиви. Имао сам специфично животно искуство које сам напослетку једино могао, хтео и желео да обрадим литерарно и да, кроз бављење књижевношћу, искомуницирам најпре са самим собом“, каже у изјави за „Спутњик“ непосредно по проглашењу добитника Нинове награде Владимир Табашевић, нови лауреат.
Ово високо књижевно признање припало му је за роман „Заблуде Светог Себастијана“ („Лагуна“), гласовима три од пет чланова жирија.
Табашевићево писање је, међутим, једногласно оцењено као искорак у нашој књижевној пракси, као освежење, а како су казали неки чланови жирија — може да представља и нову меру књижевности.
У кратком дијалогу са писцем чију младост на извесан начин потцртавају патике и џемпер у којима се појавио у простору Дорћол плаца, између бројних камера и фотоапарата сазнајемо и то да се све ипак (и на срећу) не завршава на разговору са собом.
„Уколико тај начин комуникације са самим собом отвори простор за комуникацију са неким другим, односно са читаоцем, то је онда оно што бива најдрагоценије, а уколико не — остајем целисходан јер је целисходно за мене као писца да се тим темама бавим“, објашњава Табашевић.
На питање колико је важан читалац коме се обраћа и да ли је од њега ипак важније само писање, Нинов лауреат одговара да је читалац важан и да га никако не треба потценити, али…
„Важан је читалац. Не потцењујем га и није да се не бавим њиме, али када пишем, не мислим о томе ко има какве капацитете да оно што пишем прочита, него се питам шта је заправо оно о чему ја желим да пишем. Дакле, све време настојим да се ослободим тих интериоризованих полицајаца или оног фамозног умишљеног просечног читаоца који има или нема капацитет да овлада неким текстом. Претпостављам да свако ко има интерес да се на другачији начин обрати књижевности има и капацитет да том књижевношћу овлада“, недвосмислено каже Владимир Табашевић и закључује: „Просечан читалац не значи ништа. Просечан читалац значи оно како издавач мисли да је тржиште књижевности расположено према одређеној врсти књижевности. Просечан читалац је нека врста конструкта који у реалности не постоји. Верујем да је сваки читалац изнадпросечан. Само уколико жели да чита књижевност“.
