„Оћеш, оћеш Ољивере, мајћин сине“, узвраћао је Демаћи у жестокој расправи. Стари робијаш и национални првак узвраћао је Ивановићу са „мајчин сине“, што је значило неку врсту признања ономе ко има храбрости да се успротиви, да се истакне или да уради нешто што други не смеју. А међу пријатељима то Демаћијево „мајчин сине“ постало је нека врста Оливеровог надимка или обраћања блиских пријатеља. За многе ствари и вредности Оливер је постао „мајчин син“ и зато на парастосу у суботу у Београду није било мајчиног сина да нешто каже. Само вјечнаја памјат, ледено дуго ћутање и тиха захвалност сина Николе у име породице.
На мањем, негованом дрвету, изнад његове београдске хумке висе поломљене гране од последњег снега. Испод њега пролазе породица, пријатељи, политичари. Ту почива човек чије је убиство и неправда која се чини након његове смрти обележила прошлу годину у Србији. Та смрт је постала мера понижења и стида, јер нема никаквих назнака о томе ко је наручио, организовао и испалио шест метака у једног од најспособнијих политичара Косова и Метохије. На простору где се демократија ендемски појављивала између два светска рата, затим у бледим наговештајима уочи пада комунизма или у тежњи за променама до бомбардовања 1999. било је могуће једино голим животом заступати нормалне вредности. Превелики проблем и мали капацитет људи за његово решавање сурово су кажњавали, на различите начине, већину оних који су отворено заступали истину и грађанске вредности. Од српских конзула Ракића, Нушића, Спалајковића, није било просвећенијег, шире прихваћеног и европскијег српског политичара од Оливера Ивановића. До детаља је знао живот косовских Срба, препознавао га је шири српски политички концепт, прихватала га је међународна заједница, имао је аутентичну политичку партију. Да ли је у друштву контролисаног хаоса, племена, криминалаца, херметичних гето заједница прекривених европским законима и администрацијом могао преживети? Осамнаест година на различите начине о глави су му радили Албанци, странци и српски криминалци. Много храбрих потеза и једна реченица високом француском официру да ће минобацачима, које — узгред речено — није имао, бранити свој град поставили су границу на Ибру и сачували северни део Косовске Митровице. Када је то урадио и са српске и албанске стране појавио се захтев: „требало би преиспитати његову улогу у сукобу 1999. године. Има ту нешто!“ Унмик је преиспитивао и није нашао ништа спорно. Градски човек је одбранио град.
На Савиндан 2014, уочи избора на Косову, одазвао се Специјалном тужилаштву Косова и завршио у затвору, осумњичен за ратне злочине.
„Направише му ови странци услугу, сад ће сигурно да победи на изборима и ’узме“ Косовску Митровицу“, говорили су једни, док су други тврдили да га Београд, заједно са Албанцима и странцима „привремено одстрањује из трке за градоначелника“. Нико није био у праву и сви су били у праву, наредне више од три године провео је у затвору.
Када је коначно изашао и после неколико дана поручио „видимо се у Метохији“, у Осојану, где смо се срели, одело на њему било је два броја веће. Говорио је о сађењу јагода, о производњи. У три године одсуства цео простор је фатално назадовао, док је он у затвору чувао веру у слободу и промене. Наставио је где је стао и није приметио да су од њега дигли руке странци, Приштина и Београд. „Зар не мислите да му је за те три године живота сачуван живот у затвору“, реченица је коју је упутио један страни представник. Та двосмислена и цинична реченица недопустива у његовој земљи, показала је да је дух и метод Рамуша Харадинаја освојио све сегменте живота на Косову и Метохији, и српског и албанског, али Оливер одавде није могао и није желео да оде. Он није разумео племе и његову визију друштва. Савез племена и мафије га је убио. Убио га је кукавичлук међународне заједнице и његових бројних страних пријатеља који годину дана, већином, ћуте и све препуштају најбољим европским законима које примењују племе и мафија. Како је могуће да нико од њих нема храбрости на направи међународну комисију која ће, независно од локалних власти, истражити убиство свог пријатеља?
Неколико дана после већ помињаног, Погрома 17. марта 2004. године у конаку Манастира Грачаница препоном истераних Срба, спаљених реликвија, поломљених звона, нагорелих старих књига, Оливер се, са још неколико људи, целим својим бићем и знањем трудио да неком високом изасланику Европске уније објасни размере хаоса који се догодио. Хладни странац је неколико пута поновио: „Шта ви хоћете?“ И на крају завршио разговор закључком: „Ви сте одговорни!“ Дакле, одговорни сте што вас убијају. Та изненађујућа теза, много година касније, проширила се и на смрт Оливера Ивановића: крив си зато што су те убили, крив си јер смо те убили?
Годину за нама обележила је једна смрт, али је преживео Ивановићев осмех, из суднице, из затвора, из Високих Дечана, са улица Митровице, са самртног одра. Преживела је вера у слободу, демократију и нормалан живот. Данас овај простор и већина на њему личи на оно дрво изнад Оливеровог београдског гроба. Гране јесу поломљене, али има још доста младих и неодврнутих изданака. Мајчин сине!
Ауторски текст за лист Политика
