Поводом недавне посјете Ангеле Меркел Грчкој, медији главног тока су нагађали шта ће се крупно десити. Присјећали су се да је она посљедњи пут ту била 2014. године и да је тада Атина била окупирани град, испуњен бијесним људима који су на сваки начин хтјели показати да управо њу доживљавају као главног кривца за невоље које проживљавају у својој држави. У то вријеме је њен садашњи домаћин, премијер Алексис Ципрас, био њен љути противник и носилац нове наде за Грке.
Канцеларка Меркелова је овај пут прошла без непријатности. Не толико због бројног полицијског обезбјеђења, већ прије свега што је Грцима било доста и ње и њене политике и што огромна већина њих једва чека да јој види политичка леђа. Уз понизно гостопримство „колеге“ Ципраса, по писању британског „Гардијана“, она је на овој „побједничкој турнеји“ објаснила да са Грчком гради нове „односе повјерења“ и Грцима је честитала што су поднијели патње током 2010. и 2014. године. Споразумом из августа прошле године, сложила су се ова два премијера, Грчка је савладала кризу и кренула путем опоравка.
То нажалост није тачно и то Ангела Меркел веома добро зна. Споразум Грчке и ЕУ не представља ништа друго до пристанак Ципрасове Владе да своју државу стави у деценијско дужничко ропство. Спутњик је о њему писао када је донесен, али с обзиром на трагичност његових посљедица, ваља подсјетити на основне одлике овог уговора.
Августа 2018. године је истицао трећи програм помоћи који је озлоглашена Тројка (Европска комисија, Европска централна банка и ММФ) наметнула Грчкој прије готово десет година. За рјешавање грчке дужничке кризе било је уложено триста милијарди евра, кроз три програма помоћи. Криза је, наводно, настала због презадужености Грчке.
На почетку кризе, 2009. године, јавни дуг Грчке је био 120 одсто њеног БДП-а. Након изгубљене декаде за Грчку, однос јавног дуга према тадашњем БДП-у Грчке се повећао и износио је 180 одсто.
Нови дужнички уговор се заснива на одлагању за десет година исплате грчког државног дуга од 96,6 милијарди евра, који доспијева 2023. године. Овај дуг је стављен у стање мировања све до 2033. године, али уз услов да се наставе строге мјере штедње и обавезу грчке Владе (садашње и сваке будуће) да пристане на надзор Тројке у погледу примјене ових политика.
Од 2033. до 2060. године предвиђен је немогући темпо отплате кредита, јер би рате представљале 60 одсто државних прихода од пореза. Али, и када би се та немогућност остварила, однос дуга према БДП-у Грчке износио би 230 одсто.
Европска унија није отписала ниједан једини евро грчког дуга, већ је извршила срамну каматну капитализацију постојећег дуга. Од укупно триста милијарди евра датих Грчкој за санирање њених дугова, 231 милијарда је употребљена да се спасу велике европске банке, француске и њемачке прије свих.
У годинама спровођења програма ЕУ помоћи Грчкој њен БДП је смањен за 25 одсто. Незапосленост је на нивоу од 23,5 одсто, а међу младима износи 40 одсто. Пензије и програми социјалне помоћи смањени су за пуних 70 одсто. Број оних који нису у стању да подмирују своје основне потребе порастао је са 11 на 20 одсто укупне популације. Порез на додату вриједност је увећан са 19 на 24 одсто.
Преко милион Грка живи у домаћинствима гдје ниједан члан не ради или има мање од три мјесеца посла годишње. Свега петнаест одсто незапослених прима неку новчану помоћ. Просјечна куповна моћ у Грчкој пала је са 84 на 65 одсто просјека Европске уније.
Према званичним подацима из 2014. године, изгубљено је 157 хиљада радних мјеста. Национална стопа сиромаштва износи 35,7 одсто. До 2015. године Грчку је напустило 427 хиљада углавном младих и високообразованих људи. Иронијом, запослење су нашли највише у Њемачкој, чије су банке значајно допринијеле сиромаштву које их је натјерало на емиграцију.
Овако „импресивни“ резултати заслужују бијес, а не лажне честитке. Посебно када је њихов доносилац особа која је пресудно утицала на овако погрешну политику Европске уније, која није осакатила само чланице ЕУ периферије, већ и њене богате државе. Укључујући и саму Њемачку која се толико промијенила, да више не жели на свом челу донедавно најмоћнију даму свијета.
Грешке се дешавају свима. Али када се оне упорно и годинама настављају, без увиђања да реалности иду другим током, оне прерастају у нешто друго. Стога, посјета овакве Ангеле Меркел оваквој Грчкој више не може бити окарактерисана као грешка. У питању је чиста глупост.
