Наиме, Северни магнетни пол је прошле године премашио Међународну временску границу брзином од 55 километара годишње, што је три пута брже него што се кретао пре 1990. Иако није познат тачан разлог због којег се то догађа, научници претпостављају да је узрок померање великог слоја течног метала испод Канаде.
Британски геомагнетичар са Универзитета у Лидсу Фил Ливермор истакао је на састанку америчких геофизичара како се чини да положај Северног магнетног пола зависи од два велика магнетна поља, једног испод Канаде и другог испод Сибира.
„Како сада ствари стоје, сибирски добија утакмицу“, закључио је Ливермор.
У најгорем сценарију, због огромних убрзања Земљино магнетно поље могло би да се преокрене, тако да Северни пол постане Јужни, а Јужни Северни. То би могло да уништи глобалну електричну мрежу, а живот на површини планете да изложи већим количинама Сунчевог зрачења.
Српски геофизичар: Нема места паници
Геофизичар Споменко Михајловић за Спутњик истиче да померање полова није драматично и да је убрзање магнетног поља уобичајена појава.
„Убрзање показује да је вектор магнетског поља Земље динамичка категорија, да се мења и на дневном нивoу. Условљено је екстерним изворима, као што је магнетско поље Сунца, као и унутрашњим изворима. Постоје и тзв. секуларне промене, које трају 100 и више хиљада година, и велике промене, тзв. реверзије вектра магнетског поља Земље.“
Михајловић прецизира да кретање магнетског пола Земље, односно одступање осе која пролази кроз Северни и Јужни географски пол и осе која пролази кроз Северни и Јужни магнетски пол износи око 11,5 степени. То одступање врши померање тзв. магнетског пола Земље, а на основу тога се одређују геомагнетске координате за навигацију.
На темељу светског магнетног модела подешавају се све навигације, од „Гугл мапа“ на паметним телефонима, до бродских система, а светски магнетни модел се ажурира сваких пет година, како би савремена навигација пратила промене у Земљином магнетном пољу.
„Магнетски пол се некада помера брже, некада спорије. Мерења се непрекидно врше и ми у Гроцкој у Геомагнетском заводу вршимо из секунд у секунд та мерења. Скупљају се промене забележене у опсерваторијама широм света, прате се и праве се интернационални геомагнетски модели.“
Уколико је реч о нормалној фази, померање осе износи око 2,5 километара годишње. Оно међутим може и да се убрза под утицајем унутрашњих и спољашњих промена.
„Та померања могу да утичу на промене климе на индиректан начин, јер магнетско поље утиче и на цео живи свет, па тако утиче и на нашу атмосферу. Такође, људи који су хиперсензитивни, метеоропате, осећају те промене на директнији начин. Иначе их сви осећамо у зависности од наших психо-физичких параметара.“
Да ли се у све умешао ХААРП?
На питање да ли је ово рапидно убрзање магнетског поља могао да изазове и пројекат ХААРП, Стефановић објашњава да се тај програм пре свега односи на испитивање јоно и магнетно сфере, али не искључује ни могућност злоупотребе.
„На основу великог броја антена које се налазе на Аљасци, врше се опсежна истраживања. Иначе и у нашој опсерваторији у Гроцкој већ 50 година се истражује јоносфера. Хоћу да кажем да истраживање јоносфере, по било ком програму, укључујући и ХААРП, само по себи не значи и утицај на магнетско поље.“
Међутим, ХААРП у сфери теорије завере може постати и опасно оружје, које поред климатских, може да изазове и велике промене на магнетском пољу, као и померање полова.
„Али није оно једино оруђе које се може злоупотребити за напад на магнетско поље Земље. Десет пута јаче магнетско поље Сунца, са снажним сунчевим ветром и огромном брзином честица и те како може да изазове глобалне промене. Али управо нас наше магнетско поље штити од таквог утицаја другог магнетског поља.“
Иако су више пута покушавали да га угасе, програм ХААРП-а и даље постоји. Он и даље траје, само се мењају партнери, тј. они који партиципирају у том глобалном пројекту.
ХААРП је истраживачки пројекат који контролише процесе у јоносфери који могу да измене учинак комуникационих и система за надгледање.
Опрему за пројекат на Аљасци чини огроман број радио-трансмитера огромне снаге и одговарајућих инструмената за детекцију, 180 антена огромне снаге и 6 генератора који свакодневно емитују више од 3.000.000 вати.
Основни циљеви пројекта су изучавање феномена поларне светлости и радио-комуникација. Пројектом управља Универзитет Аљаске, Америчко ратно ваздухопловство и Ратна морнарица САД.
