Отуда и критика опозиције да је власт искористила Путинoву посету за намиривање неких унутрашњих рачуна, укључујући и организовање „контрамитинга“, као и жељу председника Вучића да развој српско-руских односа представи као његову личну заслугу.
Сада, када би ствари посматрали са неких другачијих становишта, дошли бисмо до другачијих закључака. Мање би се бавили страначким, а више државним. Јер, посматрано из српског угла, Владимир Путин јесте заслужио величанствен дочек. Исто као што, посматрано из руског угла, Александар Вучић јесте заслужио орден.
Путина је требало дочекати срдачном добродошлицом, а Вучићу се мора честитати. Да се не лажемо: а који то политичар не би био почаствован да прими високо цењено признање из руку председника Русије? Или председника неке друге велике силе, нама наклоњене? Криво седи, право збори.
Са једне стране, наводи се често Путинова заслуга за улагање руског вета на монструозни предлог резолуције у СБ УН о „геноцидности Срба“ 2015. године. Заборавља се да је Путин исто тако поступио у лето 2007. године, када није попустио под притиском Џорџа Буша да се донесе нова резолуција о Косову, уместо и даље важеће 1244. Отворено је Американцима запретио ветом, па су на крају одустали од те идеје. Мислили су да Србију ставе пред свршен чин и кроз УН легализују одлуку косовских Албанаца која ће уследити.
Исто тако, лично је Путин инсистирао да уместо преко Румуније, траса „Јужног тока“ из Бугарске, буде настављена преко Србије. Друга је ствар зашто то није реализовано.
Путин је доказани пријатељ Србије, после Николаја Другог први на тој позицији у Москви са таквим односом према нама, и у овом тренутку, када се против њега води бесомучна кампања широм цивилизацијског Запада, заслужио је да га поздравимо на начин како је то учињено.
Са друге стране, Вучић је истрпео притиске САД и ЕУ везане за примену фамозног преговарачког Поглавља 31. Суштински, Србија је остала једина земља западно од Белорусије која није пристала на распиривање антируске хистерије.
У праву су поједини аналитичари када говоре да то за Русију има релативно мали политички значај. Али зато има велики психолошки значај. Сасвим непропорционалан месту и улози Србије у међународним односима.
Због тога је Вучић награђен, свој орден је поштено зарадио. Свиђало се то некоме или не, слагали се са Вучићем или га критиковали, то је факат. Минимализовати га или „извртати чарапу наопачке“ је ништа друго до прича о „киселом грожђу“.
Али када гледамо са ширег становишта, након посете Владимира Путина остају нам далеко важнији резултати него што су приче о митингу и ордену. Митинг не обавезује, за разлику од потписаних уговора. Орден јесте знак уважавања садашњег председника, али се политичке пројекције дефинишу споразумима који ће надживети појединце.
Руски председник, који бира речи шаљући недвосмислене поруке, нагласио је да Србија није само „пријатељ“, већ „стратешки партнер“. Посматрајући из емотивне равни, пријатељство је увек важније. Анализирајући из политичке равни — стратешко партнерство је виши ниво сарадње. Имајући у виду до сада потписане споразуме и новим меморандумима најављене уговоре, за Србију је стратешко партнерство важно због три ствари.
Прво, ово је крупна назнака технолошког осавремењавања наше привреде. Ханес Хофбауер, истражујући привредне системе источноевропских земаља, инсистира на улози такозваног „Кокома“ (скраћеница од Coordination Committee). То војно-политичко тело успостављено је у хладноратовском периоду, али је наставило да функционише и после распада биполарног система. Кључну реч имају САД и Велика Британија, у одређеној мери и Француска, а нешто мање још неколицина западних држава, оснивача НАТО-а. Унутар њега се одлучује о трансферу технологија и знања, самим тим и усмерава развој привреде и науке у осталим земљама.
Шта је спорно за Хофбауера?
То што се дозираним трансфером технологија и знања уређује геополитички поредак, тако што се некима омогућава приступ резултатима најновијих истраживања, а другима је то забрањено.
Прва група држава тако може да базира развој на иновацијама, самим тим и бележи високе стопе раста, такође да нова знања укључи у конструисање нових оружја и одбрамбених система, чиме се осигурава национална безбедност, док друга група остаје „заточеник шрафцигер економије“ и неспособна да се самостално одбрани пред изазовима, ризицима и претњама.
Треба ли уопште наглашавати у коју групу је класификована Србија од стране Запада?
Претња Џејмија Шеја да ће „вратити Србе у камено доба“ реализује се и овако. Отуда и изражена економска стагнација, упркос бројним инвеститорима које чак и субвенционишемо, релативно висок удео пољопривреде у укупном БДП-у, базирање извоза на полупроизводима или готовим производима нискоакумулативних грана.
Без примене нових технологија нема динамичног економског раста и самим тим — планирања свеобухватне државне политике. За разлику од „шрафцигер економије“, коју у Србији подстичу западне земље, а што им је у интересу зарад одржавања за њих корисног геополитичког поретка, сада су потписани меморандуми са „Росатомом“, једним од водећих концерна у глобалним размерама за развој нуклеарних технологија, затим о сарадњи у развоју дигиталних технологија, као и о заједничком раду на иновацијама у сектору електричне енергије.
Уз то, институционализована је научно-истраживачка сарадња са НИС-ом, што може допринети развоју читавог низа нових производа, намењених пре свега извозу. Данас НИС „пуни“ око седмине српског буџета, трећи је највећи извозник, од њега директно зависи много тога у нашој економији.
Такође, ту је и документ о испитивању и коришћењу космичког простора у мирне сврхе, мада до краја остаје нејасно како и колико српски истраживачи у овоме могу да учествују.
Руска наука је на свим овим пољима далеко одмакла, она је у тим областима потпуно конкурента и у сваком погледу је међу „најјачим“ у свету. Динамика реализације свега најављеног зависи од много фактора, између осталог и од наших капацитета, не само научних и привредних, већ и оних бирократских, па и политичких (то је и ствар политичких приоритета), али је важно подвући да нам се са овим отвара сасвим нова перспектива. Да ли ћемо то и колико искористити, остаје да се види. У сваком погледу, било би глупо и неодговорно не искористити шансу.
Друго, показало се, упркос свему, да Русија практично није одустала од „Јужног тога“. Промењена је рута, сада ће магистрални гасовод ићи преко Турске, изгубили смо време, изгубићемо и део првобитно планираних транзитних прихода, али Србију овај стратешки цевовод неће заобићи.
За нас је важно да се изградња настави, планирано операционализује, а онда ће потом бити места и за „провлачење“ друге и треће линије. Истоветно као и случај и са „Северним током“. У овоме, поред тога што нам осигурава енергетску безбедност, има и политичког значаја.
Често чујемо да треба прихватити „реалност“. Тобоже, не може се чекати „промена околности“. Не схвата се да су околности већ промењене. Када је уговаран „Јужни ток“, специјални изасланик америчког председника за преговоре о статусу Косова, Френк Визнер, обилазио је Балкан и често више говорио о енергетици него о српско-албанском спору. Није се он слагао са, како су тада Американци окарактерисали, екстремно тврдим ставом Војислава Коштунице, али је и показивао да противљење српског премијера донекле може разумети.
Међутим, паралелно са том темом отварао је и питање енергетике, око којег никаквог разумевања није могло бити, већ је саговорнике позивао на „евроатлантску солидарност“. САД су биле решене да по сваку цену зауставе „Јужни ток“, чак и пошто је пропао њихов дуго најављивани пројекат Набуко, и у ту сврху су искористиле механизме ЕУ.
Нема сумње, опструираће они и овај покушај продужавања „Турског тока“ преко Балкана, али су им шансе за тако нешто данас далеко мање. Геополитичке околности нису ни изблиза онакве какве су биле 2007. године. „Наш прикључак“ је сада у Једрену, није више у Новоросијску, а ескалација Украјинске кризе и смањивање количина транзита гаса преко те земље утицало је да заинтересованост чланица ЕУ за „Турским током“ — порасте. Свет се убрзано мења. Живимо у новој реалности. Што је још један доказ да од својих интереса не треба одустајати. Већ напротив, на њима инсистирати и да би се остварили упорно радити.
Трећа ствар, током 2019. године вероватно ће бити и најважнија, јесте Путинова порука о Косову. Путин није оставио простор за „креативна тумачења“ и „слободне интерпретације“. „Свеобухватни споразум“ може, може и „разграничење“, али у оквиру 1244.
Тумачења Резолуције 1244 руских експерата, али и званичног Кремља су добро позната: позива се на очување територијалног интегритета Србије. Што директно имплицира да чланства албанске државолике творевине у УН неће бити.
Логично, Запад ће „на прву лопту“ против овога реаговати екстремно. Али, када се страсти смире, ако буде добре воље пружиће шансу да се решење потражи у неком новом оквиру. Враћамо се на концепт „више од аутономије, мање од независности“. Или ћемо присуствовати одржавању „замрзнутог стања“.
Посматрајући из угла средњорочних ефеката, Путинова посета је била и те како важна. Важнија од свих претходних. Зато је и за нас важно да то разумемо. Да је не сагледавамо кроз митинг и орден. Иза ње ће остати значајније последице. Како по Србију, тако и по регионалне односе.
