Уочи Нове године оснивач „Мајкрософт“ корпорације Бил Гејтс је на свом сајту објавио писмо о проблемима који га брину. Један од њих је и глобално загревање. Према његовом мишљењу, нуклеарна енергија се може носити са тим изазовом.
„Нуклеарна технологија је идеална за борбу против климатских промена, јер је то једини извор енергије који је доступан 24 часа дневно и притом не производи ефекат стаклене баште. Проблеми са модерним реакторима, укључујући и опасност од несрећа, у потпуности се решавају уз помоћ иновација“, објаснио је оснивач компаније „Мајкрософт“.
Милијардер верује да ће управо САД постићи изузетне резултате у овој области „захваљујући својим научницима, предузетницима и инвестиционом капиталу који је на светском нивоу“.
Гејтс греши: у протеклих 20 година америчка атомска индустрија је деградирала до крајњих граница, а главну улогу у томе је имала руска државна корпорација „Росатом“, наводи новинар РИА Новости Максим Рупченко.
Све је почело још крајем осамдесетих година прошлог века, када је Совјетски Савез с правом сматран светским лидером у развоју технологија за обогаћивања уранијума уз помоћ центрифуга. У САД су за производњу нуклеарног горива користили неефикасну и скупу технологију дифузије гаса. Довољно је рећи да је за њу потребно 50 пута више енергије него за обогаћивање центрифугама. Због тога су Американци одмах након завршетка Хладног рата почели да купују руски обогаћени уранијум за нуклеарне електране, што је било око 12 пута јефтиније. Совјетски „Техснабекспортом“ је почео са испоруком 1987. године, при чему се куповина стално повећавала. Вишак совјетског ниско обогаћеног уранијума је брзо нестао, али захваљујући смањењу арсенала атомског оружја, Русија је произвела 500 тона слободног високо обогаћеног уранијума, добијеног из демонтираног нуклеарног оружја. Стручњаци ове две земље су дошли на идеју да га „разблаже“ и да га претворе у у гориво за америчке нуклеарне електране.
Године 1994. потписали су уговор према којем је Русија пружала САД услуге претварања 500 тона уранијума добијеног из оружја у гориво за електране (технологију су развили стручњаци из Уралског електрохемијског комбината).
Америчка корпорација за богаћење уранијума (УСЕК) обавезала се да реализује продају нуклеарног горива на домаћем тржишту, пребацујући средства „Техснабекспорту“.
У мају 1995. године из луке у Санк Петербургу отпремљена је прва тура од 24 тоне уранијума у оквиру споразума ВОУ–НОУ („високо обогаћени уранијум–ниско обогаћени уранијум), који су такође називали „Мегатоне у мегавате“.
У новембру 2013. године последњих 60 тона уранијума отпремљено је у САД истим путем. До тада су компаније „Техснабекспорт“ и УСЕК већ биле потписале нови дугорочни уговор о обогаћивању уранијума за америчке нуклеарне електране.
Испоруке природног уранијума из САД у Русију и даље су биле забрањене, па су Американци дошли до заобилазног решења. „Росатом“ је уз активну помоћ Вашингтона купио канадску компанију „Уранијум 1“, која се бави извозом нуклеарних сировина, а тиме је индиректно добијена дозвола за извоз природног уранијума из САД у Канаду. „Уранијум 1“ поседује неколико рудника уранијума у САД, као и у Аустралији, Канади, Казахстану, Јужноафричкој Републици, Танзанији. На тај начин „Росатом“ није само добио прилику да испуни услове уговора са Американцима, него је и стекао моћну сировинску базу за сопствене потребе.
За руску нуклеарну енергију испорука урана у САД, у оквиру споразума ВОУ-НОУ, била је спас у време економског хаоса деведесетих година. Као резултат тога, Русија је задржала и повећала своје капацитете за обогаћивање уранијума, ојачала је кадровски потенцијал индустрије и финансирала је нове пројекте у области атома који се користи у мирнодопске и војне сврхе.
Када је реч о Сједињеним Америчким Државама, резултати двадесетогодишње сарадње са Русијом у нуклеарној сфери нису тако јасни. Са једне стране, америчке енергетске компаније уштеделе су милијарде долара куповином руског уранијума. Са друге стране, с обзиром да је „Техснабекспорт“ обезбедио највећи део уранијума за потребе америчких нуклеарних електрана, Американци су скоро потпуно изгубили компетенцију у тој области.
Доказ за то је неуспешан покушај компаније „Центрус“ (бивше УСЕК) да изгради прву америчку фабрику за обогаћивање уранијума уз помоћ центрифуга. У фебруару 2016. године званично су најавили прекид свих радова по питању тог пројекта.
Сада се већина америчког уранијума као и пре обогаћује уз помоћ технологије дифузије плина у Пајктону, у Охају. Према проценама Светске нуклеарне асоцијације, САД су на петом месту у свету по капацитету за обогаћивање, што је двоструко слабије од Француске и Кине и три пута од конзорцијума „Уренко“. Русија задржава безусловно вођство у свету, јер је по капацитету два пута испред „Уренка“ и шест пута испред САД.
Штавише, Американци у потпуности зависе од увоза природног уранијума. Према подацима америчке Енергетске информационе агенције, њихова сопствена налазишта задовољавају само 11 одсто данашњих потреба нуклеарне индустрије у сировинама. Дакле, снови Била Гејтса о глобалном лидерству Сједињених Америчких Држава у нуклеарној енергији остаће само снови.
