Изложба радова немачких уметника прва је међународна поставка у Музеју савремене уметности након обнављања његовог здања на Ушћу, а реализована је у сарадњи с Институтом за међународне односе у култури (ИФА) и Гете институтом.
Међу радовима који су представљени београдској публици су и дела светски признатих уметника попут Јозефа Бојса, Зигмара Полкеа, Герхарда Рихтера, Клауса Ринкеа, Катарине Зивердинг и многих других.
Куриозитет ове изложбе су недавно откривени цртежи и скице Зигмара Полкеа који, како је за Спутњик рекао један од кустоса изложбе Матијас Винцен, омогућавају посетиоцима да погледају „преко уметниковог рамена“ и да открију како су настајале неке од његових најоригиналнијих идеја.
„То откриће је било мање-више случајност, а сада ће бити приказано први пут управо овде у Београду“, наводи Винцен.
Ова поставка је пре Србије гостовала у Јужној Кореји, Русији, Израелу, Мексику и Бразилу. Матијас Винцен је припремао заједно с колегом Матијасом Флингеом, у периоду од 2010. до 2013. године, прегледајући огромне депое ИФА у којима се налази више од 23.000 радова немачких уметника.
„ИФА није уобичајена колекција, то је институт који делује уз подршку немачке владе и купује уметничка дела с идејом да их приказује широм света. То се може назвати својеврсном културном дипломатијом. Радови се изнова бирају за сваку појединачну поставку, а потом се враћају у Немачку“, објашњава кустос.
Према његовим речима, током протеклих неколико деценија настала је колекција која даје веома разноврстан и свеобухватан поглед на развој немачке уметности и на дијалог уметника из два међусобно супротстављена политичка система.
„Пронашли смо много фотографија, много радова жена уметника. Ако завирите у колекције немачких музеја и установа, видећете да у њима нема тако много радова уметница из седамдесетих и осамдесетих година, као у ИФА колекцији“, истиче Винцен.
Међутим, Кустос напомиње да су разлике у раду стваралаца из Источне и Западне Немачке изненађујуће мале.
„Историја уметности није политичка историја. Уметници су често били у контакту, чак и када њихови политички системи нису добро комуницирали. На пример, у Источној Немачкој је педесетих година био активан фотограф Арно Фишер, а у Западној Немачкој Шаржесхајмер. Те црно-беле фотографије из педесетих година смо поставили једне поред других на зиду. Можете видети да се оне баве истим проблемима: Хладним ратом и хладним собама код куће. Тада је владало сиромаштво и људи су имали исте проблеме. То можете видети и у естетици тих фотографија“, објашњава Винцен.
У Источној Немачкој, прича наш саговорник, фотографија није била сматрана уметничком формом, тако да није била под притиском цензуре и успела је да оствари велике домете.
„Основна разлика између источно-немачке и западно-немачке уметничке праксе је у томе што су уметници у Источној Немачкој понекад имали проблеме с партијом, а у Западној Немачкој са тржиштем. Било је добре уметности, али нико није хтео да је купује. У том смислу, ни уметност у Западној Немачкој није била довољно слободна, самим тим што уметници нису могли да живе од ње“, наводи Винцен.
Посебно је занимљиво, каже наш саговорник, то што се ова изложба приказује паралелно са сталном поставком Музеја савремене уметности у Београду, што нам омогућава да посматрамо и дијалог немачке и српске, односно југословенске уметности, рецимо, током седамдесетих година.
На изложби су приказани радови савремених уметника, веома успешних на међународној сцени, као што су Корине Вазмут, Катарина Хинзберг, Волфганг Тилманс.
Уметници, напомиње Винцен, увек имају свој, независни поглед на свет: „Они не желе да буду дипломате, али често јесу дипломате и то одличне. Они су често аутсајдери у сопственом друштву, али њихове идеје и ставови често омогућавају спољном посматрачу да боље сагледа то друштво“.
Немачки уметници у неким ранијим временима су били, наводи кустос, заокупљени истим стварима којима се баве и савремени уметници.
„То ми даје извесну наду да су људи и друштва много ближи међусобно него што се то чини када се посматра из угла политике“, закључује Матијас Винцен.
