Страх у одређеним економским круговима изазвало је то што је прошлогодишњи економски раст Кине заправо био нешто мањи него што је планирано и то свега за 0,2 одсто. Међутим, та цифра је довољна да уђе у историју као најмањи економски раст те земље у последњих 28 година.
Економисте је тај податак забринуо, поготову ако се у обзир узме да је због превелике задужености Кине њен кредитни рејтинг у 2017. години, први пут од 1989. године, снижен. Поред тога, забринути су и јер је та задуженост достигла цифру од око 270 одсто бруто друштвеног производа, што је више него што је то случај у САД.
Дугогодишњи дописник српских медија из Кине Зоран Ђорђевић, који је у тој земљи био и представник српског Министарства спољних послова, али и Министарства трговине, сагласан је да Кина има изузетно висок унутрашњи дуг, али да на томе ради и покушава тај проблем да реши на разне начине у оквиру своје монетарне и финансијске политике.
Међутим, како објашњава, за Кину највеће оптерећење представља нагли раст цена стамбеног и грађевинског простора и ту заиста постоје „балони“ који, ако пукну, могу изазвати озбиљан поремећај у кинеској монетарној и финансијској политици. Самим тим, упозорава он, уколико не дође до огромног раста кинеске економије, тај балон би могао да експлодира и да се директно одрази на целокупну светску економију.
„Међутим, Кинези су свесни те претње која постоји, услед чега и уводе одређене административне мере. Постоји још једна битна ствар, а то је да је кинеско руководство свесно одабрало пут који диктира нешто успоренији економски раст, будући да им је јасно да је то сигурнији пут, него да се јури висока стопа раста која са собом носи и веће ризике“, оцењује.
Ђорђевић такође указује и на чињеницу да се у протеклих годину дана смањила инвестициона активност у Кини, као и да је дошло до смањења потражње на кинеском тржишту, што је приморало тамошње руководство да утичу на тржиште, како би се повећало учешће терцијалног сектора у стварању дохотка, чиме би се задржао један значајан ниво инвестиција.
Упитан да ли су се на економску ситуацију у Кини одразиле и мере које је Вашингтон увео против Пекинга, Ђорђевић тврди да то свакако јесте случај, али да се смиривање тензија већ данас осећа, као и да су и Кина и САД успели да договоре одређени мораторијум на поједине мере, те да се преговори на ту тему и даље воде.
Проблем је, указује Ђорђевић, што Американци највише замерају Кини што имају превелики суфицит у трговинској сарадњи са САД. Ствар је у томе што Американци, као и многе друге земље широм света, количину увоза мере по земљи порекла производа, иако то не значи да је тај одређени производ заправо увезен из Кине. Наиме, Американци одређену кинеску робу увозе из Хонгконга или неких земаља у које је Кина претходно извезла, самим тим, Кина не бележи то као извоз у Америку, већ у те друге земље.
Са друге стране, Кинезима је проблем што им Американци и даље не дозвољавају приступ новим софистицираним технологијама, те тврде да би суфицит лако могли да реше, уколико би им Американци отворили тај сектор где су услуге и роба поприлично скупе.
Све у свему, наш саговорник није толики песимиста по питању избијања нове светске глобалне кризе са епицентром у Кини, јер су, како тврди, тамошњи лидери и економисти свесни претњи од пренадуване економије. Главни задатак је, објашњава, да реше проблем са грађевинским сектором који је једно време стравично бујао, али сада је ситуација таква да су цене станова енормне, а да је промет некретнина у Кини смањен.
У данашњем мултиполарном свету, додаје Ђорђевић, све земље су повезане између себе, ниједна земља више не може да опстане сасвим сама, односно без трговинске размене и економске сарадње са светом, а иста ствар је и са Кином. Ако и дође до неког потреса у Кини, чињеница је да ће се то одразити на остатак света, управо зато и свет треба да мисли и брине о томе.
