То је говорио сваки Ђоковићев поглед, сваки сервис, сваки форхенд, сваки ритерн.
„Журим у историју“, било је оно што се читало са његовог тела сваке секунде за свега два сата, односно три сета великог финала у Мелбурну.
Без страха, без бојазни, са толиком сигурношћу да се човек пита да ли је Новак свестан кога има с друге стране мреже. Он се није питао. Газио је на сваку лоптицу тако лако, а тако прецизно, да је и сам Надал у 53. заједничком мечу остајао у неверици.
И после толико година, опет виђа нешто ново од Новака. Видео је Новака како везује асове као некада Родик, видео Новака како понавља бекхенд дијагонале као Федерер, на исто место, видео га како враћа дубоке форхенд паралеле, као што и сам он ради…
И видео је Новака који је изнад свега био — Новак. Са тако јаком менталном снагом, коју нико други нема у белом спорту. И на жалост навијача шпанског шампиона, најчешће је то било све што је и могао да ради. Да гледа. Био је на коленима од самог старта. Борио се као и увек, без предаје, враћао дијагонале, бекхенд паралеле, али само до зида. Тако је изгледао наш тенисер.
Неустрашиво, фокусирано, као да је свака лопта — „меч лопта“, она шампионска. За њега, она историјска.
Деловало је да не може ни кран да га помери и натера да погреши. Супериорност која није скоро виђена у великим финалима. А нарочито не у онима у којима је са друге стране мреже Надал.
Рафа је обележио овај турнир, прошетао се до финала фантастичном игром, без изгубљеног сета. Појачаним сервисом, као можда никад пре, ломио је свакога, с огромном лакоћом. Многе је позитивно изненадио својим играма, и због не баш блиставих партија Ђоковића на почетку турнира, видели су га као новог шампиона Аустралије.
Новак га није видео. Нити је остављао шансе за било шта осим рутинске победе. Као против дебитанта.
Како? Како после оног антологијског финала од шест сати, ког су се сви радо присетили, данас видесмо чишћење великог Рафе са терена?
Лако. Тада је Ђоковић испитивао своје могућности, тражио се, мерио лимите, и своје и свог највећег ривала. Тада је желео да игра тенис, ужива и побеђује ако може.
Данас је то Новак који зна колико је моћан са рекетом у руци. Данас му није циљ само да игра и ужива у великим мечевима. Јасно ставља до знања свима да је нови мотив исписивање историје тениса. Страница које нико неће моћи да достигне још много година.
Ђоковић је већ исписао историју тениса толико пута. Неће моћи никада да се пише о тенису, а да се не спомену његово име, његове победе, силни трофеји на свим турнирима од Аустралије до Америке.
Опис многих турнира почиње са „Новак Ђоковић је једини који је…“.
Од данас то пише и за Аустралијан опен. Једини у историји са седам освојених пехара. Без пораза у великим финалима. Као никад нико.
Али то је само запета у његовој каријери. Тачка је још далеко. Циљ је да тада испред имена Новака Ђоковића пише — „најбољи у историји“. Он зна да то може. Зна да му је ту место. Освојио је 15 гренд слем титула и неће стати. Најбоље нам тек предстоји…
После финала у Мелбурну и 28. победе над Рафаелом Надалом видели смо коликим корацима иде ка њему.
Срећно, мајсторе, на том путу! И велико хвала!
