Када је пре око две године амерички председник Доналд Трамп рекао да разматра војну опцију за Венецуелу, мало ко у Вашингтону је веровао да се ради о доброј и реалној идеји.
У том тренутку, против америчке војне интервенције у Венецуели били су сви — већина америчког јавног мњења, јавно мњење у Венецуели (чак и они опозиционо настројени према председнику Николасу Мадуру), као и јавна мнења у латиноамеричким државама.
Међутим, након што се 23. јануара опозициони лидер Хуан Гваидо прогласио за „прелазног председника“ и пошто је насиље на улицама венецуеланских градова ескалирало, у Вашингтону се све више говори о могућој војној интервенцији.
Прошле среде, један амерички високи званичник најавио је дипломатске и економске одговоре уколико Мадуро „одабере пут насиља“, додавши да је досадашњом политиком санкција према Венецуели једва загребана површина оних акција које су САД спремне да предузму. На питање могу ли САД да предузму поморску блокаду Венецуеле или неку другу војну акцију, званичник је одговорио да су све опције отворене.
Уследила је претећа изјава саветника за националну безбедност америчког председника Џона Болтона да би било какво насиље или застрашивање дипломатског особља САД, опозиционог лидера Гваида, или Парламента наишло на амерички „значајан одговор“.
Када ситуацију у Венецуели посматрате из Београда, не можете а да не помислите на неодољиву сличност изјава које су амерички званичници давали у предвечерје НАТО агресије на СРЈ 1999. године и изјава које амерички званичници дају поводом догађаја у Венецуели. Фали само да се догоди неки „венецуелански Рачак“.
Иако ситуација у Венецуели и она у СРЈ из 1999. године нису исте, методологија „рада“ америчких званичника је иста, каже Борислав Лалић, дугогодишњи дописник из латинске Америке и аутор неколико књига о том континенту.
Методолошки гледано, истиче он, ради се о начину на који САД „штите“ своје интересе у свету. Војна опција за Венецуелу разматрана је у Белој кући и прошлог лета, када су америчког председника његови саветници упозорили да би тако нешто у Латинској Америци створило велики одијум према северном суседу, подсећа Лалић.
„Међутим, Америка је и даље наставила да ради на томе да се Мадуро осујети и отклони, што ме подсећа на сличну ситуацију, која се догодила Чилеу пре пола века, када је оборен Салвадор Аљенде. Американци су и онда, путем притисака и обавештајних служби, тражећи савезнике у противницима социјалистичког режима Салвадора Аљендеа, успели да изазову војни пуч и не само да оборе, него и да убију Салвадора Аљендеа“, подсећа Лалић.
Он додаје да Америка у Венецуели може да искористи повод да брани своје дипломатско представништво у Каракасу. Николас Мадуро је прекинуо дипломатске односе са САД када је Вашингтон признао самопроглашеног „прелазног председника“ Венецуеле Хуана Гваида, а службеницима Амбасаде САД у Каракасу дао рок од три дана да напусте земљу.
Међутим, америчке дипломате одбиле су да напусте Венецуелу. Венецуелански председник је пак продужио рок за одлазак америчких дипломата за месец дана.
„Ако њене дипломате дођу у опасност, Америка може веома лако да искористи тај повод да интервенише. Као што је познато, САД имају јужну команду и војну базу у веома блиској Панами, одакле могу да интервенишу, као што су више пута интервенисале кроз историју Латинске Америке“, објашњава Лалић.
Ако би до америчке војне интервенције у Венецуели дошло, то би била прва америчка интервенција јужно од Панамског канала. Последња америчка војна интервенција на латиноамеричком тлу догодила се у Панами у јануару 1991, а најјужнија интервенција била је у јесен 1983. године на Гренади.
Међутим, Лалић тврди да Америка не мора да користи војску како би спровела своје циљеве у Венецуели. Довољно је да покуша да их спроведе преко својих савезника унутар земље, наводи он.
„Не бих поредио некадашњи амерички однос према СРЈ и садашњи однос САД према Венецуели“, каже за Спутњик стручњак за међународне односе са Универзитета у Бањалуци Жељко Будимир.
Он указује на чињеницу да се САД политички враћају у западну хемисферу.
„Појава нових полова моћи у структури међународног система, вратила је амерички фокус на Јужну Америку. И сада је Венецуела једина држава, изузев Кубе, која се стварно држи изван вашингтонске орбите. Како ће нешто технички да се изведе питање је сценарија, обавештајних служби, унутрашњег стања, могућности мобилизације. Сигурно је да у наредном периоду можемо да очекујемо најшири могући облик дипломатског, политичког и економског притиска, а и војна интервенција стоји као опција“, указао је он.
Кроз статус Венецуеле, Америка показује да је и даље велика сила.
„Какав ће бити статус САД ако у свом дворишту не може да реши неко питање“, објашњава Будимир логику Вашингтона.
Како ништа не би препустила случају, венецуеланска армија пре четири дана почела је маневре за спречавање могуће америчке инвазије. Ако би желела да спроведе војни сценарио против Мадура, Америка би претходно у то морала да убеди чак и оне латиноамеричке државе које су признале Гваида за председника, јер су и оне одбиле резолуцију коју је предложио генерални секретар Организације америчких држава Луис Алмагро, у којој се тврди да војна интервенција против Венецуеле треба да буде размотрена.
Трамп је за војну опцију савезнике нашао у бразилском председнику Жаиру Болсонару и недавно изабраном колумбијском председнику Ивану Дукеу.
Међутим, чини се да је већина светске јавности наклоњена дијалогу и мирном решавању спора. Такви се могу наћи и међу венецуеланским опозиционим првацима, које западни мејнстрим медији углавном игноришу.
