Књижевник и критичар, ерудита и полемичар, мислилац ведрог лица и грохотног незаборавног смеха, Ређеп је многим својим својствима био и остао јединствена појава српске културе.
Не само због тога што је у свом бидермајер салону, заједно са супругом Јелком, гостио Андрића и Ћопића, Десанку и Матића, што се дописивао са Црњанским и Крлежом, пријатељевао са Капором и Миком Антићем… Завршавао је Ређеп многе несвршене послове српске културе — са супругом Александра Саше Петровића основао је фондацију са именом славног редитеља са јасним циљем очувања Петровићевог наслеђа; преузео је уреднички, као драгоцену амајлију, Књижевну општину Вршац после прерано преминулог Петра Крдуа, радећи као да је реч о највећем завештању пријатељa. У институцији каква је Вукова задужбина, жирирајући за Вукове награде (али и многе друге у бројним књижевним жиријима), био је и остао мера вредности и доброг укуса. И родољубља, оног својственог космополити и човеку који је, прошавши свет, разумео којим се сопственим вредностима том свету можемо препоручити. И све је то Драшко плео у раскошне реченице, сочне и вицкасте, дуге и слојевите, необичне и поетичне, ведре и енергизоване, безобразне и ефектне… Реченице које су тако често завршавале громогласним смехом.
Нимало случајно, јер Ређепова ведрина била је поглед на свет. Није изостајала ни кад су га спотицали губици. Попут Јелкиног одласка…
Веровао је у вертикалну генерацију, у живот конструисан око стола и пријатеља, у задовољство као највише људско добро које се постиже изградњом духа и неговањем врлине.
Без анестезије, убојито, а опет духовито и ређеповски, портретисао је Драшко многе мале и велике бољке српске културе. О једној од њих, књижевној приредби, забележио је да је све више налик „народној кухињи добротворних, дакако, невладиних организација: најпре молитва, онда клопа и пиће, при чему је молитву заменило ауторово неискрено слово, овенчано неукусним удварачким реченицама плаћеног критичара“…
Јадиковао је јавно због тога што Црњански нема аутентичног амбијента у којем је „живео, дисао, спавао, читао и пргаво се церекао“; јадиковао је и над посеченим кестеновима из чувене улице Данила Киша…
На мапи Ређепових територија распознавале су се велике територије књижевности, филма, сликарства… А на њој, као градови — имена бардова попут Саше Петровића, Густава Крклеца, Данила Киша, Милана Коњовића, Добрише Цесарића, Вељка Петровића, али и младих тек стасалих уметника, за које је од шездесетих година прошлог века Ређепова кућа била широм отворена.
Енциклопедиста старог кова, несклон страховима и неизвесностима иако су се нашли у једном од његових наслова, веровао је да је Војводина колевка хлеба и разума, а да је ћирилица у њој — више од писма.
„Ћирилица је на српском северу више од писма, она се и пише и говори“ — веровао је Ређеп, додајући да се „наше најлепше речи једино могу ароматично и узбудљиво изговорити ћирилицом: житије, задужбина, отаџбина“…
Заинтересован за јавни живот и његове некада чудне трендове, Ређеп је често био сарадник медија. Потписнику ових редова слао је текстове куцане на машини, уз обавезно писамце исписано руком. „Једном ће ова руком писана писма бити једино што вам је остало од мене“, написао је у цедуљи која је одавно део личне ризнице. Мали доказ невероватне привилегије која се зове бити део „вертикалне генерације“.
И баш као што је Ређеп, по сопственом признању, радо ћутао са Момом Капором, волео је са њим, иако су били на „ви“, да гласно исмева наш снобизам и „лажну реч“ — мултикултуралност. „Ту рогобатну реч“, објаснио је, „неко је смислио пре неку годину, ваљда да нас као ђаке, опомене да у Војводини, осим Срба, живе и људи других нација — па ми то одувек знамо и уважавамо“.
За уредника куће „Прометеј“ Зорана Колунџију, ово је губитак пријатеља, неког ко је пример како се увек може бити принципијелан и свој.
„За нашу кућу учинио је много преносећи своја пријатељства код нас — тако смо објавили много драгоцених аутора“, каже Колунџија. „Многе од тих књига потписао је сам, као уредник. Прометеј Ређеп чинио је важан темељ наше куће, али и укупне сцене. Непогрешивим критичарским судом допринео је томе да многи млади писци стасају у велике. И не само писци. Посведочиће многи сада афирмисани сликари да су чекали и по две године са изложбом само да би им је Ређеп отворио. Невероватан је то био дух: у једном човеку — много институција. Одмењивао је и знањем и духовитошћу и безобразлуком много људи. Уистину јединствен. Непоновљив“.
