Амерички државни секретар Мајк Помпео, који је прошлог петка именовао Абрамса на нову дужност, знао је шта ради, јер тешко да било ко други у САД зна више о предностима и манама новог изасланика од бившег шефа ЦИА.
Елиот Абрамс није новајлија на америчкој политичкој сцени, иако више воли да ради у позадини него пред рефлекторима. Он је заузимао значајне позиције током владе Роналда Регана (као помоћник америчког државног секретара за западну хемисферу) и Џорџа Буша Млађег (као заменик националног саветника за безбедност америчког председника по питању Африке и Блиског истока).
Он има одлично образовање — 1969. године дипломирао је на престижном Харвардском универзитету, а 1970. године магистрирао је међународне односе на Лондонској школи економије и политичких наука. Након тога је на Харварду 1973. године докторирао у области правосуђа.
У историји америчке дипломатије његово име се обично повезује са мешањем у унутрашње послове других земаља, које је доводило и до војних интервенција и државних удара.
Први пут је име Елиота Абрамса постало познато јавности 1986. године, када је откривена афера „Иран-Контра“. Абрамс је тада служио у Стејт департменту и био је један од званичника Реганове администрације за кога је доказано да је био укључен у снабдевање Ирана оружјем, упркос постојећим забранама. Средства добијена од илегалних трансакција, које су такође кршиле забрану Конгреса, коришћена су за пружање подршке никарагванским побуњеницима (контраши) који су се борили против председника земље Данијела Ортеге.
Као резултат истраге, низ високих америчких званичника осуђен је на велике новчане и затворске казне. Абрамс је био међу њима, али живот иза решетака није искусио, јер га је 1992. године помиловао тадашњи председник земље Џорџ Буш Старији.
Елиот се 2001. године придружио администрацији 43. америчког председника Џорџа Буша Млађег. Прво је именован за специјалног помоћника председника и директора департмана за људска права и демократију у Савету за националну безбедност. Године 2005. постао је саветник америчког председника за глобалну демократију. Следеће године је као стални помоћник Кондолизе Рајс учествовао у преговорима за решавање израелско-либанског сукоба.
Елиот је 2016. године критиковао владу Барака Обаме због недовољне пажње према Израелу и истовремено изразио незадовољство због начина на који је организована предизборна кампања Доналда Трампа. Према подацима појединих америчких медија, поједини политичари из Трамповог окружења предлагали су га 2017. године за место државног секретара, али „председник је то лично спречио, сетивши се Елиотове критике“ његове предизборне кампање.
Оскудне званичне информације не могу открити праве способности новог изасланика за Венецуелу.
Адамсово име је, наиме, и раније довођено у везу са Венецуелом: 11. априла 2002. године, након снажних демонстрација које су резултирале сукобима између присталица и противника тадашњег председника Уга Чавеса, венецуеланска војна команда саопштила је да је Чавес поднео оставку, након чега је лидер опозиције, економиста Педро Кармона дошао на место председника. Три дана касније, Чавесове присталице су се побуниле, поготово војска, а командант Уго је поново заузео највиши положај у држави.
Отприлике недељу дана након покушаја државног удара, британски лист „Обсервер“ је објавио да су „угледни чланови америчке владе на челу са Џорџом Бушом Млађим били укључени у припрему државног удара“. Позивајући се на британске дипломатске изворе и изворе у Организацији америчких држава, лист је известио да су се предводници државног удара, укључујући и самог Кармону, неколико месеци састајали са званичницима Беле куће, те да америчка влада не само да је знала за операцију, већ ју је и одобрила.
„Кључну улогу у преврату имао је Абрамс, који је радио у Белој кући као директор Одељења за људска права и демократију у Савету за националну безбедност“, писао је лист.
Неколико месеци касније, Буш је именовао Абрамса за директора Одељења за Блиски исток и Северну Африку у Савету за националну безбедност, где је Елиот промовисао идеју „снажног утицаја на Ирак“ и инсистирао на војној инвазији на ту арапску земљу. Интервенција се, као што је познато, 2003. године заиста догодила.
Преостаје да се присетимо још једне изузетне епизоде.
У децембру 1981. године, елитни батаљон Оружаних снага Ел Салвадора „Ел Салвадор Атлакатл“, који су подржавале и финансирале САД, извршио је масакр у селу Ел Мосоте. Према документима салвадорске Комисије за утврђивање истине из 1993. године, идентификовано је око 500 људи које су убиле специјалне снаге због сумње за везе са антивладиним формацијама. У материјалима комисије такође је констатовано да су „лица и тела многих жртава унакажена до те мере да нису могла да буду идентификована“.
Абрамс је убрзо након тих догађаја рекао да су извештаји о стотинама мртвих комунистичка пропаганда.
„Батаљон о којем ви говорите (Атлакатл), познат је као високо професионална јединица“, изјавио је тада Абрамс.
Неколико година касније, политику у Ел Салвадору назвао је „невероватним достигнућем“.
А ево шта је ових дана изјавио Мајк Помпео, коментаришући ново Абрамсово именовање:
„Његова верност идеалима осигурања права и слобода свим народима чини га идеалном фигуром за обављање овог посла (у Венецуели).“
