Неолиберализам као доминантна „извозна“ идеологија креће крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година са територије Уједињеног Краљевства под влашћу Маргарет Тачер и из Сједињених Америчких Држава из времена председника Роналда Регана. Увозници идеологије нису морали да буду из демократских поредака, па је тако један од првих „увозника“ био вођа чилеанског ауторитарног режима Аугустo Пиноче.
Цела „извозна грана“ своју експанзију добила је након што је спиритус мовенс ове школе мишљења Милтон Фридман добио Нобелову награду за економију 1976. године, управо за креирање новонасталог правца базираног на идејама Адама Смита још из 18. века. Разрадивши идеју неолиберализма, Фридман, иначе саветник Тачерове и Регана, догматизовао је принципе нове вере — вере саморегулације тржишта.
Врховни закон оваквог правца требало је да буде романтична идеја економског постулата понуде и потражње, односно чисто слободно тржиште без мешања државе у економију, противљење протекционизму (баријерама и таксама) и високим стопама пореза чиме би се, како су многи веровали, смањили монополи на тржишту.
„Глобалисти свих земаља, уједините се“
Креатори идеологије (ни)су рачунали на сурогат производ неолибералног капитализма — појаву глобалних тржишних монополиста, који управо „невидљивом руком“ тржишта контролишу недодирљиву догму понуде и тражње и тиме претварају слободно тржиште у надгледано и лабораторисано.
На први поглед, два потпуно различита принципа, два логички тешко спојива идеолошка краја, кад се дубље сагледа, почивају, изгледа, на веома сличним фундаменталним смерницама. Ниједна од две идеологије не познаје веру нити нацију.
С једне стране, неолиберални капитализам се манифестује кроз симфонију глобализма, демократијe и просперитетa, док је за комунизам карактеристичан државни интервенционизам (држава улаже и форсира своје производне процесе) и једностраначје, али, из праксе би се рекло, не нужно и лош просперитет својих грађана. Капитализам предводе елитистички кругови са радницима као неисцрпним ресурсом снаге, док у комунизму на челу покрета декларативно стоје радници као мотор развитка са елитизованим и повлашћеним врхом у партији.
Тако долазимо до чувене трансформације од комунистичко-социјалистичке максиме „пролетери свих земаља, уједините се“ до „глобалисти свих земаља, уједините се“. Како то да је један суштински антикомунистички пројекат прерастао у сличну машинерију која открива све недостатке неолибералног капитализма као изворно антиполитичког пројекта?
Фантастична четворка и Транспацифички споразум за економску сарадњу
У моменту када је неолиберални капитализам доживљавао свој процват, тешко да су његови зачетници могли да замисле да ће 30 година касније неко други преузети улогу главног играча и протагонисте овакве политике.
До пре само две и по године, на једном од Г7 скупова, заједно су седели и смешкали се етаблирани бичеви глобализма Барак Обама, Дејвид Камерон, Ангела Меркел и Франсоа Оланд, убеђени у апсолутну доминацију над светом и договарајући се како спровести у дело дуго најављивани одговор кинеском пројекту „Један појас — један пут“. Транспацифички споразум за економску сарадњу данас постоји на папиру, али, након повлачења САД на челу са Трампом, остатак земаља Групе 7 је остао обезглављен и без нових идеја у даљем спровођењу пројекта. Ударац еквивалентан изласку САД из НАТО-а.
Треба ли спомињати да је, сем Обаме, кога је наследио Трамп, представник суште супротности целокупне политике претходника, и Камерон у Великој Британији доживео огроман пораз након изгласавања „брегзита“. Ангели Меркел, као неприкосновеном лидеру Европске уније, спрема се замена која ће имати тежак задатак да одржи такав ауторитет, док у Француској Макрон представља можда последњи трзај либералне левице у буктећој ситуацији „жутих прслука“.
Кинески глобализам и западни меркантилизам
Кина, земља за коју се везује неприкосновено једностраначје али и просперитет упркос одсуству демократије западног типа, побија некадашњу тезу директне повезаности демократије сa развитком и просперитетом земље. Капиталистичко-комунистичка „легура“ система као да је била добитна комбинација двеју супротстављених теорија чија фузија даје унутрашњу строгу контролу ресурса и спољашњи максимално либерални приступ извозу и инвестицијама зарад продора на друга тржишта.
Разлози успеха оваквог пројекта су бројни — свакако да су капацитети, добра структура инвестиција и план развоја најважнији, а све под чврстом контролом неприкосновених лидера.
За разлику од Кине, САД, као доскорашњи стуб либералног економског пројекта, не само да неће наставити такав вид развоја, већ ће бити пионир иступања из сопствених пројеката и организација. Претње напуштању СТО (Светске трговинске организације) пут су ка новим економским кризама, док увођењем баријера, како физичких — зид са Мексиком, тако и економских — са ЕУ и Кином, могу бити само краткорочно решење, али, што је и кључно — знак да се заиста дешавају тектонска померања у светској трци у економији.
Трамп и САД као да се угледају на нововековни европски меркантилизам, где се циљ огледа искључиво у позитивном трговинском билансу са другом земљом и базира се на већим државним инвестицијама у сопствену привреду, чак и по цену увођења царина и отежавању страној роби да уђе на локално тржиште. Међутим, прелаз са лидерске позиције глобалисте ка доминантном меркантлисти није лако остварив.
Када, на пример, имате једну велику фабрику аутомобила у земљи, а уводите царине на челик који морате да увозите, самим тим повећавате и цену своје производње, што се већ на почетку није свидело како страним произвођачима тако ни домаћим америчким, попут „Харлија Дејвидсона“.
Штафета глобализма
Бесконачна акумулација проблема и контролисање тих истих проблема је уметност политике која чини највеће силе доминантним. Оне рано препознају одређене процесе и тамо где нису на „челу стола“ неће ни да седе, док сваку слабост своју или друге земље, искористе и претворе у сопствену корист и моћ. Управо зато су у напредним земљама, покретачима светске економије, промене сталне.
И у другим земљама су неопходне промене и оне морају да прате макропроцесе у својим микроокружењима. Машине глобализма су попут великих „титаника“ којима није лако да угасе моторе и избегну ледени брег пред њима, оне то чине обично суптилно, док су исхитрени потези ризични како за њих саме тако и за околне „бродиће“ који плове надајући се „добрим таласима“ и који директно зависе од снаге јачег. Некад се и највећима деси „излив сопствене идеологије у мозак“ или популарно „идеолошки суфицит“, што не би био први пут — заокретање сопственог система за 180 степени.
Та инверзија неолибералног капитализма, са бумеранг ефектом, кренула је да изједа саму себе и окренула леђа свом доскорашњем неприкосновеном господару. Штафету неолибералног капитализма и повезивања тржишта у свом новокомпонованом руху настављају источне земље, предвођене Кином. Са новим амбицијама и идеолошким потенцијалима који, чини се, нису пресушили, чак су нашли и модус у коме боље функционишу.
