Истина, историја Венецуеле је историја криза, протеста и преврата, са много насиља и још више нестабилности.
Разочарани Симон Боливар, свакако једна од најзначајнијих фигура у борби за ослобођење јужноамеричких народа почетком деветнаестог века, пред крај живота је рекао: „Сви који служише револуцији орали су море“. Што је подударно са цитатом који се приписује Максимилијану Робеспјеру како „револуција једе своју децу“.
Уместо велике јужноамеричке конфедерације, убрзо после протеривања шпанске управе, долази до формирања националних држава (мада се тај појам мора узети са великом резервом услед огромне разлике у односу на националне државе у Европи), често међусобно сукобљених, али и економски и војно зависних од низа спољних актера.
САД, које данас нападају Венецуелу, подржавале су процес деколонизације пре два века, уз крилатицу „Америка америчким народима“. Током ХХ века то се трансформисало у „Америка Америци“, при чему се под тим другим појмом подразумевају САД.
У оксфордској енциклопедији Латинске Америке може се пронаћи и Боливарово обраћање суграђанима: „Независност је једина бенефиција коју смо стекли, на штету свега осталог“. Једноставно, од свог настанка, нове државе у овом делу света суочиле су се са бројним изазовима. Већина њих те изазове до данас није превазишла.
Истина, и актуелни председник Венецуеле Николас Мадуро јесте врло „живописан лик“, неконвенционалан и склон екстремним реакцијама. Некадашњи возач аутобуса и лидер синдикалиста муњевито је напредовао у политичкој каријери захваљујући подршци Уга Чавеса.
Е сада, разлика између Чавеса и Мадура је огромна. Чавес је био харизматичан, као дисидент омиљен у народу, а као официр жестоко подржаван од стране армијских структура. Тако је успео чак и да преживи пуч који су против њега дуго припремале САД. Мадуро се од доласка на функцију више ослања на популарност покојног Чавеса, него на своје способности. Неке епизоде су толико бизарне да их је тешко и препричати, попут оне да је пронашао папагаја у чије тело је ушао дух Уга Чавеса који му саопштава шта да ради!?
Упркос неукусном ослањању на популарност Чавеса, као његов наследник Мадуро је једва победио на председничким изборима 2013. године са 50.8 одсто гласова (противкандидат Енрике Каприљес освојио је 49 одсто). Разлика је и у томе што је цена нафте током Чавесове владавине расла, достижући историјске максимуме, док је од доласка Мадура континуално падала.
Пошто је венецуеланска економија зависна од извоза нафте, уследиле су и економске неприлике и раст социјалног незадовољства. Хиперинфлација, драматичан пад животног стандарда, рестрикције и све већи одлив становништва постали су обележје Мадурове владавине у последње четири године. Америчке санкције само су повећавале агонију и убрзавале општу хипертрофију.
Међутим, истина је и да су САД и те како заинтересоване за Венецуелу, те да се „дугачки прсти“ Вашингтона виде у бројним политичким процесима у тој земљи. Са једне стране, Венецуела је држава са највећим потврђеним резервама нафте на свету и четвртим резервама природног гаса. Са друге стране, та земља заузима важан географски положај, она је копча између Централне и Јужне Америке, транзитни простор од Кариба ка унутрашњости јужноамеричке континенталне масе, пре свега ка Бразилу.
Није мање значајно ни што Вашингтон показује отворену аверзију према свим левичарским режимима јужно од своје границе, сматрајући их прворазредном претњом националној безбедности. Отуда и бројне активности против претходног и садашњег председника Венецуеле. Од финансирања честих студентских побуна, преко логистичке подршке грађанским демонстрацијама и изнуривања санкцијама, до организовања војног пуча у циљу свргавања Чавеса 2002. године.
Августа 2018. године покушан је атентат на Мадура током његовог обраћања на скупу у Каракасу, на до сада невиђен начин — ка председнику су полетела четири дрона, која су експлодирала недалеко од бине. Државни медији су назначили да иза свега стоје структуре Колумбије и САД. Пратећи историју интервенција САД у Латинској Америци, што официјелних, што тајних, од Хаитија, преко Гренаде и Никарагве, до Панаме, то није немогуће.
Ипак, у последњим дешавањима уочљива је једна нова црта. САД су дале себи за право да проглашавају власт у другој сувереној држави, чланици УН, међународно признатој. Погазивши све позитивне принципе међународног права и стандарде дипломатског реципроцитета, Сједињене Државе одбијају да прихвате одлуке легалних власти Венецуеле, оне не повлаче своје дипломате из Каракаса, а у самом Вашингтону бирају са ким ће од венецуеланских дипломата разговарати, а кога ће вратити кући.
Заробљене су девизне резерве државе и највеће венецуеланске енергетске компаније у америчким банкама, а свом имовином може да располаже власт коју је признао Вашингтон. Изговор како се то чини због Мадурових непочинстава или недостатка легитимитета његове власти није убедљив, зато што постоје државе и режими у којима се и више и жешће крше људска права и слободе, па САД са њима сарађују. Неке од тих земаља су чак и стратешки партнери Вашингтона, исто као што су међу америчким савезницима и режими који уопште не организују било какве изборе.
Одустаје се од досадашње праксе организовања обојених револуција, војних акција којима се подржава једна групација, политичка или етничка, те стрпљивог обезбеђивања макар и „натегнутог“ легитимитета кроз разне међународне организације да би се наумљено спровело у дело.
Разлог за овако нешто треба тражити и у томе што моћ САД у светском политичком систему уочљиво опада. То се и емпиријски може лако доказати упоређивањем индикатора војне, економске и политички моћи. Нема више времена за дуге припреме преврата, истовремено координисање активности са савезницима (ЕУ и Јапан су донекле остали затечени) и преговоре са незадовољним великим силама (БРИКС о овоме нико није упозорио званичним путем ), детаљну разраду (пара)војних операција (што је био случај против СРЈ, Ирака, Либије, Сирије, чак и у Украјини).
Алистер Крук, анализирајући потезе Доналда Трампа и поруке Мајка Помпеа, закључује да је „тридесетогодишња визија Новог светског поретка мртва“. Први пут после Другог светска рата САД немају никакву визију будућности света. Како га уредити? Како регулисати односе са осталим актерима? Којим средствима бранити своје позиције? На којим вредностима базирати систем?
Ера једнополарности је за нама, а како вашингтонска администрација види место и улогу САД у новом мултиполарном поретку у овом тренутку нико живи не зна. Отуда је и ова „реметилачка тактика“, којом се убрзано дестабилизује све што је било склоно паду или изазивају кризе на неуралгичним геополитичким тачкама, само покушај куповине времена, док се не дефинише нова визија.
Колико се у томе може успети? Мало, упркос невероватном рушилачком потенцијалу САД.
Наиме, захваљујући чињеници да су од 1945. па све до 2008. САД биле суперсила, при чему од 1992. једине у таквом статусу, Вашингтон је изградио глобалну обавештајно-политичку мрежу, невиђену у историји. Сада та мрежа може послужити за изазивање криза, али услед раста утицаја осталих актера (Кина, Русија, низ регионалних сила, али и самостални наступи ЕУ и Јапана) више не може служити и глобалном управљању.
Међутим, још је већа опасност уколико неко помишља да ово није тактика, већ стратегија.
Уколико се покушајем инсталирања „контролисаног хаоса“ жели одржати систем глобалног управљања, у том случају поступак у Венецуели не би представљао изузетак, већ правило које ће се примењивати и на другим местима. Тамо где је критично, где се опозиција буни против власти, где се оспорава легитимитет или легалитет државном руководству.
Довољно је организовати масовне протесте, вештачки изазвати акцелерацију кризних дешавања, а затим пронаћи лидера спремног да се прогласи новим председником. САД, уз још неколико ултралојалних савезника признају новог председника, почну да спроводе истоветне мере и тако креирају себи погодну реалност.
Шта ће се десити, на пример, ако амбасадор Венецуеле у УН откаже послушност Мадуру, те почне да гласа у тој организацији како му кажу САД? Кога такав представља, какве су последице по међународно право и глобалну безбедност?
Замислимо да таквих сутра буде десет, двадесет. Свет би се нашао у хаосу, а није далеко од памети да постоје људи, попут Џона Болтона, који верују да би се у том хаосу САД попут античке Еуриноме издигле из хаоса, те успоставиле власт над седам планетарних сила!
Само што су антички митови једно, а закономерности међународне политике нешто сасвим друго. И Наполеон је покушао да глуми Еуриному, па је одвео цео Континент у крвави сукоб, који је на крају највише коштао Французе. Уколико се пример из Венецуеле установљава као правило, ако је то део неке нове „реметилачке стратегије“ САД, свет је близу низа великих ратова, невиђених још од 1945. године.
Самим тим и близу великих трагедија. То што би САД напослетку платиле највећу цену, слаба је утеха остатку човечанства. Зато је од велике важности све што се дешава у Венецуели вратити у корито какве-такве нормалности.
Боље је и за Доналда Трампа. Било би то схваћено као пораз САД, али је то губитак са мањим последицама по саме САД, него да се ова криза настави.
