Све мрачнија слика Црне Траве. Од Другог светског рата број становника смањио се више од пет пута. У најнеразвијенијој општини Србије данас живи нешто више од хиљаду и по људи. Млади су за послом отишли у веће градове, стари животаре расути по планинским селима.
Завејана варош на југу Србије. Мирољуб Мића Будић, председник Месне заједнице Црна Трава, урбаног дела општине, последњих 30 година вози кола Хитне помоћи, „џампера“ купљеног давне 1998. године. Дом здравља има и ладе ниве, али Мића вози једино „лежеће“ возило, како каже, преко потребно, ако неко сломи кук. До планинских села пробијамо се често уз помоћ лопате, коју и лекари користе, лопатају једнако добро као ја, каже наш саговорник.
„Нема нигде младих горе у селу. Одакле млади људи у селу? Али кривица је и на њима, деца желе да их поведу доле у град да седе код њих, али они неће. То се осамило, то се навикло на тишину, на неки мир. Чекају смрт, желе да умру ту где су. Кад неко има седамдесет година, а никад нигде није отиш‘о, то је њему све, цео свет“, објашњава нам Мића.
Прошле године умрло је 35 људи, а породила се само једна жена, која је у Црну Траву стигла из Београда. Мића каже да место међу брдима релативно добро функционише, али да су пусте улице најбоља слика тренутног стања.
„Дом здравља има и једну бабицу, али она нема кога ’да баба‘. Асфалтних путева до села нема, али у последњих неколико година има пара за то, почело је асфалтирање. Касно, али никад није касно“, каже нам Будић.
И он је трбухом за крухом отишао у главни град, али се вратио кад се мајка разболела, није желела да сконча у болници у Београду. Рекла ми је, води ме у Црну Траву, да умрем, присећа се.
„Оставио сам Београд, вратио се да учиним мами, да умре у родној кући. Онда сам упознао жену мог живота, па је кренуо рат деведесетих, па инфлација, примиш плату, а сутрадан вреди три марке, па је било лакше да живим у селу него у граду, са те три марке“, објашњава.
Његова два сина завршила су школе, један ради у Београду, а други је отишао „преко“, у Немачку. Подржао их је, јер, како каже, у Црној Трави могли би да раде као професори у Грађевинској школи за малу плату, али би и морали да уђу у неку партију ако желе да постигну више.
Славољуб Благојевић, који је на челу општине више од деценије, каже за Спутњик да медији олако баратају информацијама које иду у корист црној демагошкој слици места на југу Србије. Каже да је прошле године рођено неколико беба, али пошто жене одлазе у породилиште у Лесковцу, деца нису регистрована у локалној матичној служби.
Општина Црна Трава једна је од локалних самоуправа у Србији којој је одобрен новац за суфинансирање мера популационе политике. За подизање беба, лечење стерилитета и едукацију у циљу побољшања репродуктивног здравља. Али и у Министарству задуженом за демографију и популациону политику кажу да то није довољно и да треба да прође десет до петнаест година да се види неки бољитак, дај Боже да успе, каже први човек Црне Траве.
„Добили смо чак и мање него други, пет милиона динара за завршетак пет станова, уз учешће општине од нешто више од 20 одсто, то смо завршили и треба да дамо младим породицама са децом. У априлу ће бити конкурс. Нико неће да дође, ми запошљавамо, сад смо отворили фабрику конфекције, тамо ради 35 људи, углавном младих. Радна места јесу проблем, али не толико. Имамо задатак да сваке године враћамо по пет младих породица, са најмање двоје деце, да им дамо стан и посао, али не можемо да направимо неки велики подухват. Питање је да ли ћемо успети да нађемо тих пет породица. До сада смо враћали једну или две годишње“, каже Благојевић.
Иако има више него скроман буџет, свега 160 милиона динара, општина никоме не дугује и чак успева да 60 милиона инвестира у пројекте инфраструктуре. Последњих десет година превоз је бесплатан за све ђаке и друге грађане, бесплатан је и боравак у вртићу, средњошколци бесплатно живе у дому. У вртићу је 25 деце, у основној школи 30, а у средњој 120, боримо се, али све је џаба, ако људи не желе да се врате, а ја преко Спутњика позивам младе да дођу, није важно одакле, каже Благојевић.
„Дајте неку породицу са петоро, шесторо деце која нема нигде ништа, ми смо спремни да је преузмемо, да им дамо стан, посао, социјалну помоћ. Да скромно живе у Црној Трави, мислим, сасвим нормално. Такве породице нам требају, које овде могу да опстану, а у срединама у којима су немају довољно пажње“, појашњава Благојевић.
Додаје да је страшна чињеница да Црнотравци не желе да се врате сада кад су имућни, а хиљаде њих живи у Београду, нису далеко.
„Не желе да се врате, али долазе на одмор, буду током лета и оду. Што каже наш народ, кад се обогате, онда више не гледају сиротињу“, каже председник општине.
Возач Мића не може да се начуди чињеници да нико од њих није пожелео да макар купи ново санитетско возило, којим би стизао до њихових родитеља у забаченим селима. Али додаје, да не губи наду. Нашао је и додатни приход, набавио „пинцгауера“ којим се пробија до кућа на највишим тачкама. Возило служи и за преношење оних који оду са овога света до локалног гробља.
„Ја да сам песимиста, ја бих узео пиштољ и утепао бих се, ил‘ би се обесио на прво дрво. Зашто бих био песимиста?“
На крају разговора питали смо га да ли види како ће се прича о Црној Трави завршити, да ли ће овом месту скрајнутом од свих саображених коридора ипак сванути.
„У Црној Трави има неки Града врачар, он је пророк, то је питање за њега. Ја не знам шта ће бити, можда падне нека комета, да нас све потепа. Живети и борити се мора“, каже Мића.
