Двадесет је година од почетка преговора у Рамбујеу, који су трајали 17 дана. Преговори су вођени под покровитељством међународне заједнице — тројица међународних представника, Американац Кристофер Хил, руски представник Борис Мајорски и представник ЕУ Волфганг Петрич безуспешно су покушали да у последњи час реше косовску кризу мирним путем.
Овако гласи званична (западна) верзија приче о пропалим преговорима између српске и албанске стране у Рамбујеу. Оно што се стварно догађало, био је покушај америчке дипломатије да за преговарачким столом испослује косовску државност.
Српска, односно југословенска делегација у преговоре је ушла у доброј вери да може да се постигне договор који би предупредио и интервенцију НАТО-а, али и све оно чему смо данас сведоци, каже некадашњи дипломата Зоран Миливојевић.
„Воља српске стране у то време, у оквиру СРЈ, била је да се то питање реши. Иначе, као што је познато, до преговора у Рамбујеу је дошло под притиском западних земаља, које су још тада пројектовале, да условно кажем, неку врсту државности за Косово, односно насилно отцепљење Косова од Србије“, наглашава он.
Тај притисак је настао у оквиру геостратешког пројекта коме данас сведочимо у региону, не само везано за покушаје да се дефинитивно потврди пројекат независног Косова, већ и везано за проширење НАТО-а и друге геостратешке пројекте који превазилазе питање косовске независности, додаје Миливојевић.
О томе како је америчка страна ушла у преговоре, можда најсликовитије говори изјава Џејмса Рубина у време преговора у Рамбујеу и НАТО агресије портпарола Стејт департмента из априла 2000.
Тада је Рубин објаснио да циљ америчке администрације није био постизање мировног договора.
„Стварна намера САД била је да започне рат у који ће увући Европу, руководећи ситуацијом на тај начин да се југословенска делегација доведе у такав положај да просто не може да потпише документ. Сви званичници који су радили на овоме, веома јасно су ставили до знања да се Срби морају учинити одговорним како би се прешло у војну акцију“, рекао је Рубин.
Годину дана пре Рубина, преговоре у Рамбујеу критиковао је и један од најзначајнијих твораца америчке спољне политике Хенри Кисинџер речима да је текст споразума у Рамбујеу, којим је Србија позвана да прихвати НАТО трупе на својој територији, представљао провокацију, изговор за почетак бомбардовања.
„То није текст који би било који Србин прихватио. То је био лош дипломатски документ и никада није требало да се појави у тој форми“, рекао је Кисинџер априла 1999. за британски „Дејли мејл“.
И Миливојевић каже да су циљеви конференције код страна схваћени различито. Циљ Србије, према његовим речима, био је да се постигне решење које ће са дневног реда скинути албанско питање.
„Међутим, циљеви друге стране, пре свега САД, били су сасвим другачији“, коментарише Миливојевић, „Имали су геостратешку димензију, која је подразумевала овладавање овим простором и омогућавање војно-политичког присуства на овим просторима. То је сада потпуно јасно.“
Из онога што је понуђено српској страни и начин на који су вођени преговори, начин на који је фаворизована албанска страна, било је јасно да Србија није могла да прихвати понуђено решење, каже он.
Тада је, подсећа Миливојевић, Хашим Тачи, садашњи председник самопроглашеног независног Косова, први пут промовисан као политички лидер.
И разговори и понуђени документ, према Миливојевићевим речима, имали су ултимативан карактер, који је подразумевао одустајање Србије од суверенитета и територијалног интегритета и њено развлашћивање на једном делу територије. Рамбује је, према Миливојевићевим речима, био претходница и агресији и насилној сецесији Косова, чему данас сведочимо.
Оно што је за тадашњу српску политичку елиту било неприхватљиво у споразуму који су западне силе покушале да наметну, јесте распоређивање снага НАТО-а и одржавање референдума на Косову после свега три године, пише у књизи „Пут у Рамбује“ професор Факултета политичких наука Предраг Симић.
Улога УН и Савета безбедности сведена је само на подршку формирању међународних снага, које би формирао НАТО без учешћа и утицаја Савета безбедности.
Данас премијер такозваног Косова Рамуш Харадинај говори о новој међународној конференцији о Косову, чак је саму конференцију назвао „Рамбујеом 2“. Међутим, према Миливојевићевим речима, то би значило потврду косовске државности.
„Цео смисао Харадинајевог понашања и платформе са које политички наступају он и влада коју води, оно што Запад не спречава, а то је доста индикативно, јесте признање (независности) и ништа више“, каже Миливојевић.
Поводом Харадинајевог позива на „Рамбује 2“, огласила се и Едита Тахири, учесница готово свих преговора између Србије и косовских Албанаца, од Рамбујеа до данас. За њу је организовање међународне конференције непотребно — довољан је бриселски формат проширен за САД.
Тахиријева иде у сусрет предлозима америчке администрације и садржају писма америчког председника Доналда Трампа од 14. децембра, сматра Миливојевић:
„То је став да се ипак води неки дијалог, али крајњи циљ и тог дијалога је признање, јер нема промене америчког става када је о томе реч.“
Признање је циљ оба становишта. Међутим, становиште Тахиријеве је подешено тако да се Србија одобровољи и да преговорима приступи беневолентније него што је случај када се наступа искључиво, као што то ради Харадинај, закључује Миливојевић.
