С обзиром на његову политичку прошлост, изјава председника Европског парламента (ЕП) Антонија Тајанија, који је на обележавању Дана сећања у италијанској Базовици ускликнуо „Живео Трст, живела италијанска Истра, живела италијанска Далмација!“, можда не би требало ни да зачуди.
Тајани је као млад припадао покрету италијанских ројалиста, који су се залагали за повратак италијанске краљевске породице у земљу и обнову монархије. Касније је постао један од оснивача странке контраверзног Силвија Берлусконија Форца Италија, а није тајна да је ова десничарска странка кокетирала и са традицијом италијанског фашизма и екстремним националистичким покретима.
Тајанијева изјава изазвала је бурне реакције у хрватском и словеначком друштву. Огласили су се и хрватски и словеначки посланици у ЕП, као и највиши званичници обеју држава, захтевајући да Тајани објасни шта је својим ускликом желео да каже.
Све то натерало је председника ЕП да се оправда речима да је био погрешно схваћен, да никога није желео да увреди и да је желео да пошаље поруку да се оно што се догодило са Италијанима из Истре, Далмације и словеначког приморја више никада не понови.
А шта се то догодило са Италијанима који су живели на источној обали Јадрана после краја Другог светског рата?
Програм уједињења Италије подразумевао је и укључивање одређених делова источнојадранске обале у италијанску државу, објашњава историчар Чедомир Антић.
„Ти крајеви историјски су били део Млетачке републике, у свести италијанских националиста и Римског царства и наравно да је њихова урбана култура била пре свега италијанска. Међутим, у тим крајевима, укључујући и Истру, словенски елемент, Хрвати, Словенци, у неким крајевима и Срби били су већина. Италијански национални покрет није успео да уједини те крајеве. Они су њима обећани Лондонским уговором из 1915. Италија није успела да тај уговор оствари. Међутим, Истра је била у саставу Краљевине Италије до 1945.“, објашњава Антић.
Осим Истре, после Првог светског рата Италији су припали и Ријека, као и Задар, а након Априлског рата 1941, Италија анектира велики део Далмације, као и Боку которску. Територијални спор са Југославијом после Другог светског рата Италија решава тек 1975, када су две државе потписале Осимски споразум.
У крајевима Далмације, Истре и словеначког приморја, на које је Италија полагала право, Италијани су били изузетно бројни, каже Антић, према неким проценама било их је око 300.000.
„Ти људи су били протерани на начин на који су Немци били протерани из Пољске, из Чешке, из југословенских земаља. То питање више није политички актуелно, у Европи су границе загарантоване, Италија је то прихватила, то становништво је, са неким малобројним изузецима, исељено. Међутим, видите да то јавност у Словенији и Хрватској јако потреса“, коментарише Антић.
Колико су у Словенији и Хрватској осетљиви на тему протеривања Италијана после Другог светског рата, Антић илуструје догађајима са краја осамдесетих, када су тадашња руководства Словеније и Хрватске подржавале косовске Албанце у њиховим настојањима да се отцепе од Србије.
Тада је Добрица Ћосић изјавио да не треба причати само о границама Србије, већ и о неким другим границама, алудирајући на Истру и словеначко приморје. На ту Ћосићеву изјаву словеначко и хрватско руководство је реаговало слично као на Тајанијеву изјаву.
„Објективно, питање исељавања Италијана је срамотна страница и словеначке и хрватске историје. Али због идентитетског проблема које хрватско друштво има, мржња према Србима надишла је све друге. Такође је занимљиво да је Истра тако колонизована да у њој није преовладао антииталијански елемент, већ напротив, Истра има јак регионални покрет, много јачи него у Војводини или неком другом крају Балкана“, каже Антић.
Оно што је такође интересантно, додаје Антић, јесте то да Словенија која је, према његовим речима, крива за распад Југославије више него Хрватска и Србија заједно и која говори о мирном и умивеном решавању проблема, излаз на море на миран и демократски начин никада не би добила.
Словенија је свој излаз на море добила етничким чишћењем Италијана из приморских градова, у којима Словенци, каже Антић, никада нису живели.
Према италијанским изворима, из Истре и словеначког приморја исељено је око 300.000 хиљада Италијана, док се број исељених, према истраживању хрватског демографа Владимира Жерјавића, креће око 220.000.
Удружења прогнаника (есула), настала у доба Хладног рата, дуго су гајила екстремна осећања и нису се одрицала тежње да се врате у старе крајеве и присаједине их Италији. Тек од скоро је став есула прерастао у — носталгију за завичајем.
