Москва и Вашингтон по свој прилици покушавају да изнађу заједничко решење за кризу у Авганистану. Томе у прилог говори чињеница да ће се специјални изасланици Русије и САД за Авганистан састати 22. фебруара у Анкари, што је потврдио Замир Кабулов, специјални изасланик руског председника за Авганистан.
Како је навео, Русија подржава преговоре између САД и талибана, али је „рано за испијање шампањца“. Кабулов је додао да је без постизања споразума између САД и талибанског покрета веома тешко говорити о решавању авганистанског проблема и наредним корацима.
Коментаришући могућност да Москва и Вашингтон сарађују у решавању ситуације у Авганистану, војни аналитичар Александар Радић каже да иако је то јако осетљива медијска тема у тренутку када је Русија изложена притисцима са Запада и када јој се стално повећавају санкције, природан ток збивања у Авганистану води ка директној сарадњи великих сила у решавању овог питања.
„Реч је о ситуацији коју су створили Американци — они су након напада на Њујорк и Вашингтон 2001. године ушли у војну интервенцију, придружили су им се савезници из НАТО-а и многе партнерске земље и направљена је велика интервенција која, на крају, није довела до резултата. Наиме, после свих ових година, уложених милијарди долара и хиљада људских живота, Авганистан је далеко од ситуације у којој може да се сматра за земљу која би могла самостално да функционише, безбедносно, па и политички“, објашњава Радић.
Зато су, како каже, САД и Русија сада партнери у покушају да се реши ситуација, свако из својих разлога.
„Американци су у одласку из кризе и треба им свака помоћ да се спасе част, али и безбедносна ситуација како у самом Авганистану, тако и шире. Авганистанска национална армија није дорасла талибанима и Трампова је одлука да се та интервенција полако заврши, што је сада прилика за Русију да уђе у простор који је, пре свега, и историјски био у њеној сфери утицаја и који добро познаје. Такође, Русија има директан безбедносни интерес да покуша да примири екстреме који би могли да се појаве у Авганистану после одласка страних трупа, јер је притисак талибана и других екстремиста из Авганистана према земљама које се граниче са Русијом врло јасан и видљив“, категоричан је Радић, који додаје да је у мрачном сценарију јачања терористичке опасности из централне Азије Русији потребна заштита од потенцијалних терористичких напада и по руској територији.
Међутим, политиколог из Москве Александар Асафов не мисли да се Американцима претерано допада намера Москве да помогне решење ситуације у Авганистану.
„Вашингтон воли похвале за постигнуте споразуме, а у ситуацији када постоји могућност да Москва буде успешнија — осећа се угрожено. Очигледно је да су се САД нашле у дихотомији, када је јасно да се не могу повући Авганистана, али ни остати довека. Ситуација делује нерешиво, јер не могу да реше проблем и траже на кога могу да га свале. Зато се они труде да кроз различите обавештајне активности увуку у цео проблем и друге актере и да их потом оптуже за неуспех и све невоље у региону. Ипак, верујем да локалне елите из различитих региона Авганистана схватају да ситуација не може бити решена, осим ако као посредник у мировном процесу не буде учествовала Русија“, категоричан је Асафов.
Авганистанци, како каже, желе јасно и очигледно решење, попут оног које је постигнуто у сиријском случају, где је Русија наступила као конструктивни посредник.
„Русија је на међународној сцени добила статус успешног посредника између политичких снага које иначе никада самостално не би селе за преговарачки сто. Она је последња велика светска држава, велики и значајан играч који поштује међународно законодавство, па се различити субјекти из различитих држава обраћају Москви са молбом да буде посредник при регулисању конфликта. Притом, то није само Авганистан и нису само талибани, већ на пример и либијски генерал Хафтар, који види Русију као некога ко би могао да донесе мир у Либији“, примећује Асафов.
Међутим, ово није први пут да Москва покушава да помогне решавање ситуације у Авганистану. Русија је, како за Спутњик каже Никита Мендкович, шеф Евроазијског аналитичког клуба, у том смислу до сада усвојила низ мера.
„Поред тога што је реализовала заједничке пројекте са међународним хуманитарним организацијама како би се помогло грађанима Авганистана, ту је и такозвани московски формат заједничких консултација у којем учествују званични Кабул и све оне државе које су заинтересоване да се ситуација помери са мртве тачке, попут САД, Пакистана, Кине и представника оружане опозиције Авганистана. Последња рунда консултација била је одржана пред Нову годину у Москви и био је постигнут одређени напредак, конкретно, након ових московских консултација почели су директни преговори талибана и САД о повлачењу војске из Авганистана“, објашњава Мендкович.
У фебруару су, додаје наш саговорник, опет у Москви почеле консултације између политичких партија Авганистана и представника талибана, али овог пута без учешћа званичних представника, о могућностима интеграције талибана у политичке процесе након предстојећих председничких избора.
„Политички процес регулисања конфликта у Авганистану је једина могућа опција. Наиме, у последњих осамнаест година, током периода оружаног конфликта, западна коалиција на челу са САД није успела да реши проблем, чак ни уз јако војно присуство. Напротив, ситуација се све више компликује и продубљује, а све је већа територија коју контролише наоружана опозиција. Такође, све су већи губици на страни авганистанских војника, јер је у последње четири године погинуло 45.000 представника званичних Оружаних снага Авганистана. У оваквој ситуацији јасно је да политички процес, на којем инсистира Москва, представља једини могући излаз из постојеће кризе“, оцењује Мендкович.
Он сматра да мировни преговори са талибанима ипак представљају оптимално решење, макар за авганистанско друштво.
