Вијест о номинацији објављена је јуче, али чини се да ни данас ни јуче по том питању никоме у Црној Гори ништа није јасно. У држави коју тренутно дрмају афере које љуљају из темеља читаво политичко и економско устројство земље, вијест да међу опозиционарима има и таквих визионара који имају времена да бистре светску политику, прошла је дословце неопажено.
Наравно, у образложењу саме Кривокапићеве номинације могу се пронаћи флоскуле као што су „историјски споразум“, „евроатланска будућност“за Грке и Сјеверномакедонце, као и термини попут „визионарство“ и „лидерство“, али чини се да Црногорци просто нису у то убијеђени.
Народ који у шарену лажу „евроатланске будућности“ није повјеровао ни током НАТО кампање, након двије године живописног евроатланског искуства осјећа да нема чему да се радује због својих пријатеља и балканских сусједа — грађана Сјеверне Македоније и Грчке.
Јер просто, нити ће НАТО ријешити нагомилане унутрашње напетости у Сјеверној Македонији, нити ће иоле помоћи посрнулој Грчкој да збаци дужничку омчу са врата. Напротив, двогодишње НАТО искуство је било сасвим довољно за Црногорце да схвате да је Сјеверноатланска алијанса у суштини само војно крило западних мултинационалних корпорација (прије свега америчких), те да у тој причи нема ни примисли о бољем животу и обећаној демократији и људским правима.
За аналитичара и публицисту Ратимира Вујачића номинација Заева и Ципраса за Нобелову награду која стиже из Црне Горе такође је веома чудна. Вујачића, како каже, нарочито збуњује што оваквим потезима прибјегавају поједини политичари који тиме изигравају „веће католике од папе“, па сада тобоже „шире братство и јединство између Македонаца и Грка, а то нису били способни да учине у својој сопственој држави — Црној Гори“.
Такође, и сама чињеница да се предсједник СДП-а номинацијом умијешао у ову причу, по оцјени овог публицисте, довољно говори колико је и сама идеја квалитетна.
„Кривокапић је прије свега евроатлантиста и повјереник евроатланске Алијансе, који је упркос већинској вољи својег народа Црну Гору, скупа са ДПС-ом, бјесомучно угурао у НАТО. Такође, ради се о ’социјалдемократи‘ који је, по мени, напустио универзалне вриједности те идеје.“ „Tо је ’визионар‘ цијепања историјског народног језгра у Црној Гори на црногорски и српски „ентитет" и стварање од Црне Горе — Босне и Херцеговине. Дакле, миротворац какав се ријетко рађа“, децидан је Вујачић.
Наш саговорник је зато категоричан да се „политичар већ поменутих особина ни у сну не може винути до универзалних вриједности које нам је завјештао Алфред Нобел“, те и поред свих контроверзи које прате једну овакву замисао, наглашава да, у неким случајевима у коначници није важно ни шта се предлаже, већ ко предлаже поменуту идеју.
