Шеф комитета за међународне односе Представничког дома америчког Конгреса Елиот Енгел је свеколику међународну јавност обавестио да у случају Венецуеле „војна интервенција није могућа опција“. На неки начин, то је био и својеврстан одговор Доналду Трампу, јер Енгел је, случајно или не, искористио управо реторику америчког председника о тој теми.
Говорећи о могућем слању војске у Венецуелу, како би приморао изабраног председника Николаса Мадура да препусти власт опозицији, Трамп је само пре десет дана у интервјуу за Си-Би-Ес рекао да је то „свакако опција“. Конгрес као највише законодавно тело у земљи ипак је одлучио да није. Енгел није пропустио да нагласи да је управо Конгрес тај који одлучује где и када ће америчке снаге бити искоришћене у свету.
Да ли је то и коначна одлука и има ли Трамп неког уставног кеца у рукаву, будући да је председник у САД и врховни командант Оружаних снага и има моћ да прогласи закон или стави вето на предлоге оба дома Конгреса.
Одличан познавалац америчке политичке сцене, некадашњи директор центра за међународне односе при Рокфорд институту у Илиноису др Срђа Трифковић објашњава да сама правна одредница не мора да буде кључна у тој теми.
„То је питање одређеног волунтаризма у америчком процесу доношења одлука, јер није ни интервенција против СР Југославије 1999. године била одобрена од Конгреса. У случају Венецуеле и на левици и десници постоји извесна доза уздржаности јер не постоји критична тачка одбојности према Николасу Мадуру која би њима дала наде да успешно изведу војну интервенцију“, каже Трифковић за Спутњик.
Трампу, међутим, то није било прво помињање могућности војног интервенисања у Венецуели. Летос је процурела информација да је Трамп још августа 2017. помињао војну интервенцију као брзо решење за ту земљу. Према сазнањима америчке новинске агенције „Асошијетед прес“, Трамп је у кругу најближих сарадника у Овалној соби питао зашто једноставно САД не изврше инвазију на Венецуелу и свргну Мадура.
Међу присутнима, а ту су били и тадашњи државни секретар САД Рекс Тилерсон и тадашњи саветник за националну безбедност Херберт Рејмонд Мекмастер, прво је завладао мук. Потом су му, један по један, објашњавали како би војна интервенција у Венецуели била лош потез и могла да доведе до губитка тешко стечене подршке међу латиноамеричким владама, навела је АП позивајући се на званичника упознатог са дешавањима на том састанку.
На спремност Трампа да у Венецуели ратује, из Мадурове администрације му је поручено да су у случају инвазије Американаца спремни да направе „још један Вијетнам“.
Да ли су та објашњења од пре две године и данас била довољна да Конгрес буде противан војној интервенцији. Или је таква његова одлука резултат обрачуна војним интервенцијама склоне „дубоке државе“ са Трампом, годину дана пред председничке изборе? По оцени Трифковића, одлука је производ оцене да би са војном акцијом пуно ризиковали.
„Наравно, ’дубока држава‘ се никада није помирила ни са Трамповом изборном победом у новембру 2016, али када би заиста кренули у неку интервенистичку варијанту у Венецуели, то би само убрзало крај америчке империје. Може човек са једном дозом цинизма да закључи — што горе, то боље — нека их, нека пробају. Али ипак мислим да се то неће десити“, сматра саговорник Спутњика.
Он не само да не верује да ће бити војне интервенције, него не верује ни да ће Мадуро пасти.
„Немојмо се заваравати. Колико је пута од 2011. наовамо понављано да ће Башар eл Асад пасти и да су његови дани избројани, а ево га и дан-данас је на власти. Нема сумње да су погрешни потези власти у Венецуели допринели финансијској кризи. Потпуно је било ирационално рачунати на одржавање цене нафте изнад сто долара по барелу као предуслов финансирања врло амбициозних социјалних програма. Али свеједно, мислим да је Америка сита тих војних интервенција и да у овом конкретном случају неће бити нове авантуре, јер то би био и крај Трампове приче о Америци на првом месту“, тврди Трифковић.
