Ми живимо у времену после једнополарности. Теза како је трансформација од једнополарног ка мултиполарном поретку почела 2008. године, а због које се морало учествовати у многим јаловим расправама у претходном периоду, овиме се потврђује. Као и што се од стране експерата у Минхену потврђује оцена да тренутно постоје три пола међународних односа — САД, Русија и Кина.
Волфганг Ишингер је због тога забринут, наглашава да „обарање руку“ између Вашингтона, Москве и Пекинга може потрајати, па ћемо бити сведоци „нереда и хаоса“ како на глобалној позорници, тако и у регионалним оквирима. Зато и констатује: „Свет је пред дугим периодом нестабилности и неизвесности“.
Следе спољнополитичка престројавања бројних држава, отварање старих фрустрација, испољавање нових амбиција. Заправо, томе присуствујемо већ пуну деценију. Илустративни примери набројаних „тумбања“ су: Турска, која иако у НАТО-у, стратешки сарађује са Русијом као никада у историји; бујање разних сепаратизама од Централне Азије до Каталоније; кинески пројекат „Један појас — један пут“… Исто тако, следе упорни покушаји Индије да досегне статус велике силе, као и Бразила и Јапана да играју далеко значајнију улогу у светској политици од данашње.
Тај процес је иреверзибилан. Самозаваравања гуруа неолиберализма, еврофанатичних мисионара и осталих апологета западњаштва као краја историје, да ће криза проћи, а свет се поново пробудити у старом поретку остају заборављена. Испоставило се, представљала су само краткорочну пропагандну активност. Ништа више од тога.
Оно што је током скупа у Минхену посебно забринуло амбасадора Ишингера и колеге, јесте да ЕУ потпуно неприпремљена дочекује „епоху супарништва великих сила“. Иако у Европи постоје три актера способна да се укључе на значајно вишем нивоу у решавање текућих и будућих међународних проблема — Велика Британија, Француска и Немачка — и то управо овим редоследом, ништа не указује да ће се то и десити.
„Брегзит“ удаљава Британце од Континента, истовремено их усмеравајући ка Сједињеним Државама и обнављању стратешке везе са Вашингтоном као у време Черчила. Велика Британија је у том оквиру млађи партнер, самим тим неће бити ни неке самосталне, оригиналне стратегије, али тај млађи партнер је и те како потребан Вашингтону за остваривање бројних циљева широм света, због чега ће утицај Лондона на дефинисање америчке, или тачније — атлантистичке геополитике — у одређеној мери постојати.
Са друге стране, Француска и Немачка су анемичне, без јасне визије и било каквог дугорочног плана, забављене решавањем текућих питања и остваривањем неких, у глобалним размерама посматрано, ипак скромних профита. Зато Џорџ Сорош излази са паничним упозорењем да Европа „није свесна ситуације“ и да се налази у „револуционарном тренутку“. Забринуто, он у једној реченици помиње: „сан јединствене Европе могао би да постане кошмар 21. века“.
Касно Сорош у Европу стиже! Имајући у виду претходно изнето — да је садашњи тренутак резултат деценијске трансформације светског политичког система, Француска и Немачка су о свему морале размишљати 2008. године. Свакако, погрешно је потцењивати Париз и Берлин, њихове војне, политичке и поготово економске капацитете, али исто тако треба имати у виду да су њихови супарници у жестокој офанзиви. А супарници нису било ко, већ САД, Русија и Кина, уз могуће укључивање у овај процес још и Индије, Бразила и Јапана. Плус низа регионалних актера са незанемарљивим утицајем на европску безбедност попут Турске, Ирана, Саудијске Арабије…
Заправо, када се из овог угла гледа, јасно је како се сан јединствене Европе већ почео претварати у „кошмар“. ЕУ није понудила своју визију будућности света, своје улоге у мултиполарном оквиру, није предузимала одлучне кораке како би стварала нови светски поредак. Било је декларација и саопштења, најава и спискова лепих жеља, али за њима је уследила невероватна политичка пасивност мотивисана страхом од замерања Сједињеним Државама. Сада, када су то уочили, касно је за било какве радикалне заокрете.
Европа ће зато постати једно од попришта велике геополитичке игре којом руководе ваневропски актери. САД су институционализовале Иницијативу три мора, покушавајући да за себе чврсто вежу државе од Балтика до Медитерана.
Истовремено, (зло)употребљавајући НАТО врше константан притисак на западноевропске земље, а подгревајући кризе на Блиском истоку и Украјини практично намећу листу спољнополитичких приоритета Французима и Немцима.
Русија користи енергетику за јачање веза ка Немачкој, северномедитеранском појасу и Балкану, уз демонстрацију војне моћи којом показује да је способна и спремна бранити своје интересе свим средствима.
Кина је формализовала партнерство са Централноисточном Европом, појављује се као све значајнији кредитор и инвеститор, она је сада конкурент ЕУ не у Африци или на постсовјетском простору, већ унутар европске царинске уније. Осмишљеног, свеобухватног и системског одговора ЕУ на све ово нема. Из простог разлога: ЕУ нема јединствену спољну и безбедносну политику. Услед тога, нема ни јединствене перцепције кључних изазова, ризика и претњи.
Отуда и анемичност и конфузне реакције, одлуке које су више штетиле безбедности Европе, него што су биле у њену корист. Отуда и галопирајућа дестабилизација, уочљива и по хоризонтали — умножавањем спорова чланица ЕУ, и по вертикали — акцелерацијом политичких сукобљавања унутар европских друштава.
Жути прслуци, Алтернатива за Немачку, Подемос, Салвини, Орбан, Качињски, то је тек почетак, политичких размирица ће још бити, а насилне демонстрације се ширити.
Другачији епилог је тешко замислив. Суштински — непостојање дугорочног плана, одсуство визије и недостатак системског одговора на притиске из окружења, показују да је ЕУ губитник, вероватно и највећи, актуелне трансформације структуре светског политичког система.
Европа, по свему судећи, неће бити независан пол у новом светском поретку, већ територија коју ће други геополитички играчи између себе делити, на зоне: контроле, утицаја и пенетрације економских, политичких и културних импулса. Због тога и део теоретичара већ неколико година упозорава да се стање у Европи данас, може поредити са стањем у Југославији крајем осамдесетих. Тако се донекле могу разумети и оцене и вапаји Ишингера и Сороша.
Наравно, разлике између ЕУ и Југославије постоје. Између осталог, треба подвући да су резерве западноевропских држава — финансијске, технолошке и оне у људском потенцијалу — огромне, као и да се ради о државама са великим историјским искуством и нацијама са дугим народотворним процесима. Због тога је могуће да систем још неко време функционише по инерцији, чак и ако се све око њега распада. Али то није гаранција и да ће систем преживети. Већ само да ће се ентропија успорити, а хаотични расплет делимично исконтролисати.
Зато се, са великом поузданошћу, може тврдити да грађанског рата, попут југословенског — неће бити. Ипак, исто тако, са великом поузданошћу, може се и тврдити да ће се цела Европа суочити са крупним последицама остајања ЕУ на губитничкој позицији у последњем прекомпоновању односа снага у свету.
Више ништа не може бити исто, „период нестабилности и неизвесности“ донеће много несреће, а „кошмар 21. века“ и околност да ће будуће генерације Европљана живети далеко горе него садашње.
Све је отишло предалеко. ЕУ какву смо до сада познавали више неће постојати. Точак историје се више не може зауставити. Треба се спремати за живот после ЕУ. Уз све последице које такав расплет са собом доноси. Ипак, када ствари посматрамо са становишта Србије, сасвим сигурно и рачунајући на неке шансе које ће се отворити.
„Кошмар“ у центру не мора значити и исто толико драматичне „ноћне море“ за периферију. Дестабилизација ЕУ, без обзира на све негативне импликације, доноси и прилику за ново геополитичко позиционирање и ефикаснију одбрану националних интереса. Наша историјска искуства са Бриселом су другачија него неких других источноевропских народа. Само се за наступајући „кошмар“ треба озбиљно припремити.
За почетак, важно је уочити у ком смеру и којом динамиком се ови процеси одигравају. Самим тим и разлучити реалност од заглушујуће пропаганде.
Сорошева Европа је прошлост. У некој новој, можемо се боље позиционирати.
