Изгледа да се „моралне“ придике, које су земље Европске уније деценијама уназад држале остатку човечанства, враћају Унији као бумеранг. Експерти УН су саопштили да је у белгијским институцијама расна дискриминација против Африканаца „ендемична“ и да би Белгија требало да се извини за злочине почињене током колонизације Конга, као и да плати репарације.
Белгијски премијер Шарл Мишел изјавио је да је збуњен прелиминарним извештајем експерата Уједињених нација, мада су акције Белгије у Конгу дуги низ година критиковане као један од најгорих примера „колонијалног злостављања“.
Предавач на факултету за медије и комуникације Зоран Ћирјаковић сматра да ће извештај експерата ЕУ имати одређени утицај у Белгији, зато што је та земља, као и цела ЕУ, „нормативна сила“ и зато неће моћи лако да одговори на питања која извештај поставља. Није само реч о репарацијама, већ и о неким формалним и декларативним наводима из извештаја, који ће касније имати неке импликације у Белгији.
„Питање репарација се одавно помиње и оно је у Конгу посебно акутно, зато што не постоји онај изговор који постоји кад говоримо рецимо о Западној Африци или о земљама источније од Конга, као што је Ангола, а то је да су у већини других случајева, на пример у трговини робљем, активно била укључена и локална племена. Питање репарација у Конгу је мање спорно и теже га је оспоравати из угла западних актера, него у неким другим афричким земљама“, каже Ћирјаковић.
На питање зашто злочини Белгије у Конгу нису названи геноцидом у извештају експерата УН, Ћирјаковић каже да није било „геноцидне намере“, мада и неки западни стручњаци тврде да то јесте био геноцид. Међутим, реч је о једном необичном случају геноцида, јер је у великој мери почињен — нечињењем, додаје Ћирјаковић.
Што значи да Белгија и пре ње белгијски краљ Леополд Други, чији је Конго био лични посед, „свесно и намерно нису спречавали епидемије колере и још неких болести које су однеле огроман број жртава“.
Број мртвих који су директно последица злочина које су починили Белгијанци или снаге Африканаца под њиховом контролом, заједно са преминулим од разних болести у време колонијализма, процењује се између 8 и 11 милиона људи.
Конго је од 1884. до 1908. године био лични посед белгијског краља Леополда Другог, кога су звали „копиле колонијализма“, а после је постао белгијска колонија. „Слободна држава Конго“, како се звао приватни посед Леополда Другог, изашао је на лош глас због изузетно бруталног поступања према домороцима.
„Белгијанци су развили један механизам потпуног игнорисања злочина у Конгу. Има једна јако занимљива четврт у Бриселу — Матонге, у којој живи велики број Конголежана и ту постоји невероватан парадокс да Леополд Други има споменик. Леополд Други је најзаслужнији за све зло које се десило у Конгу, које је чак и по тадашњим стандардима, с краја 19. и почетка 20. века, згрозило остале Европљанине у смислу бруталности, нељудскости и окрутности. Истовремено, он је био и просветитељ, највећи ’херој белгијске историје‘ и модернизатор и наравно, Белгијанци су склони да потпуно игноришу колонијални аспект своје историје“, каже Ћирјаковић.
На срећу, један број црначких научника, превасходно из САД, анализирао је уџбенике и музеје у Белгији и они су показали да је апсолутно срамотан начин како је у средњим школама представљена белгијска „цивилизаторска мисија“ у Конгу.
И по проглашењу независности Конга 1960. године Белгијанци су се мешали у унутрашње ствари земље на најбруталнији и најциничнији начин, каже Ћирјаковић и додаје да белгијски официри и ЦИА стоје иза убиства Патриса Лумумбе, првог премијера независног Конга.
Као један од злочина Белгијанаца у Конгу који је занемарен, јесте и тај да је 1960. године мање од 20 људи у држави величине Западне Европе, која је тада имала 80 пута више становника од Белгије, имало факултетску диплому, истиче Ћирјаковић.
„Најмоћнија слика из колонијалног Конга су људи са одсеченим шакама. Те злочине су углавном као неку врсту казне вршили Фламанци, из разлога у које сада не могу да улазим, али постоји тај облик бруталности и кажњавања везан за историју Антверпена. Ако је неко тамо био, видеће чоколаде у облику шаке и споменик у облику шаке у једној од главних улица, али имамо и те монструозне приче о усољеним људским шакама кажњених ’Африканаца‘“, каже Ћирјаковић.
Уз то, последњи људски зоолошки врт, у коме су „бела господа“ могла да гледају „црне дивљаке“, затворен је у Бриселу тек педесетих година прошлог века, што говори о расизму Белгијанаца, подсећа наш саговорник.
Ћирјаковић, који је био у Конгу, каже да је то изразито сиромашна земља у којој нема много фокуса на историју и сећање на колонијализам, што је карактеристика јако сиромашних афричких земаља.
„Имајући у виду постколонијални период за који су Белгијанци криви, као и ’наслеђе‘ које су оставили у Конгу, количина зле крви према Белгијанцима запањујуће је мала и у многим круговима друштва — занемарљива“, закључио је Ћирјаковић.
