Тиме су САД још једном јасно означиле и поновиле да Русију сматрају противником-непријатељем, али је Вашингтон том поруком Анкари у вези са куповином руских система С-400 свесно преузео и ризик да Турска не послуша наређење великог брата. Ако се то догоди, кредибилитет САД у Европи, па и шире, биће озбиљно нарушен. Јер Турска не слуша САД поводом куповине руског наоружања, Немачка не слуша САД поводом „Северног тока 2“, Албанци на Косову не слушају САД поводом такси наметнутих српској роби, талибани прекидају преговоре са САД у Пакистану и започињу преговоре у Москви, САД излазе из Сирије, европске земље не желе да изађу из нуклеарног споразума с Ираном, који су Американци напустили, европске државе не желе да приме нове америчке ракете кратког и средњег домета…
Да ли су САД, заправо, у стратешкој дефанзиви широм света, а посебно у Европи, или се у Европи Вашингтон још евентуално може ослонити само на државе Вишеградске групе, односно на Пољску, Мађарску, Чешку и Словачку, које су у међувремену основале и своју борбену групу. Зашто су се земље Вишеградске групе одлучиле на тај војни корак? Зар им није довољно чланство у НАТО-у? Чињеница јесте да је после распада Совјетског Савеза и Варшавског уговора дошло до еволуције стратешке позиције за све те четири земље. Код њих је био присутан страх од повратка империјалне моћи и интереса нове Русије, гледали су у ЕУ као у економску и политичку будућност, а у НАТО и САД као у чуваре својих највећих националних и стратешких интереса.
Но, после одласка са власти Бориса Јељцина у Русији је дошло до радикалних промена и Русија не жели да изгуби статус светске суперсиле и хоће јасно да дефинише своје интересе у постсовјетском простору и све то изазива и неку врсту бојазни код некадашњих савезника из бившег Варшавског уговора. Рат Русије против Грузије у августу 2008. године и немоћ НАТО-а да на било који начин реагује додатно је узнемирио неке нове чланице НАТО-а. Затим су стигли светска економска криза, случај Грчке унутар ЕУ, шпекулације и неизвесности у вези са евром, нејасна улога НАТО-а изван Европе, рат у Либији и неслагање између Париза и Берлина због тог сукоба, па још и обећање САД да ће за евентуалну одбрану Пољске од напада издвојити једну бригаду америчке војске.
Све је то навело стратеге и политичаре у државама ЕУ да констатују како не постоји јасно изражена воља нити консензус да „сви бране свакога“ у неком могућем рату, односно да постоји генерална слабост по том питању.
НАТО је у потпуности војно и политички зависан од САД. Ако Турска на крају ипак купи руски ПВО систем С-400, то ће бити тежак политички пораз Вашингтона. Овогодишња Минхенска безбедносна конференција само је таксативно назначила све проблеме унутар НАТО-а и ЕУ. Но, решења за те проблеме нису ни споменута. Сви су гледали, и гледају, пре свега, свој економски интерес. Тамо где САД имају искључиво свој економски интерес, тај интерес се представља као витални безбедносни интерес других европских савезника у НАТО-у. Немојте да купујете оружје од Руса, морате да купите оружје од нас Американаца. Јер Американци тврде како руски систем С-400 није компатибилан са ПВО системом НАТО-а. Тачно, али није ни руски ПВО систем С-300 у Оружаним снагама Грчке компатибилан са ПВО системом НАТО-а. Истина, стигао је у Грчку преко Кипра пре доста година, али тада Американци нису имали примедбе о компатибилности. Или, немојте да купујете јефтинији руски гас, купујте наш амерички гас из шкриљаца, он је само двоструко скупљи…
У емисији „На нишану Лазанског“ говоре историчар и публициста проф. др Срђа Трифковић и дугогодишњи дописник листа „Политика“ из Немачке Мишко Стојановић.
У 17 сати нас слушајте на таласима Радија Новости, 104,7 мегахерца, и гледајте на страницама Спутњика и Радија Новости на Фејсбуку, али и одложено на каналу Спутњик Србија на Јутјубу.
Емисију уређује и води Мирослав Лазански.
