Чак и у самој Америци, иако с малим шансама за успех, са сличним ставовима појавила се Талси Габард, чланица Представничког дома са Хаваја и кандидаткиња за председничког кандидата Демократске партије на изборима 2020. године.
Сви су они, наравно, моментално проглашени за марионете руског председника Владимира Путина.
Званичну ортодоксију ти „левичарски националисти“, како их називају њихови опоненти, не изазивају само својим противљењем агресивном империјализму Вашингтона. Спајају их и противљење масовним миграцијама, противљење Европској унији, коју Корбин назива „великим Франкенштајном“, и систематска кампања коју против њих воде медији главног тока, пре свих они медији који су се прославили својом неупитном подршком блеровско-клинтонистичкој левици и свим ратовима које је она немилосрдно покретала кад год су амерички геостратешки интереси и крупни капитал имали потребу за тим.
Колики су домети те левице која је оличена у Корбину, Меланшону и Сари Вагенкнехт? Зашто су њихови ставови умногоме слични оним „популистичким“ покретима који систем изазивају с десна? И да ли нам то говори да је традиционална подела на левицу и десницу данас много мање битна од поделе на чуваре и противнике тог „система Франкенштајна“ у којем нема битне разлике између неолиберала и неоконзервативаца?
О тим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили новинар и социолог Слободан Рељић и политички филозоф Драгољуб Којчић.
„Неолиберални капиталистички поредак налази се у дубокој кризи. Зато се и траже радикалније промене, будући да је актуелни систем очигледно потрошен. И сада народ тражи заштиту од чувара актуелног статуса кво“, објашњава Слободан Рељић политичке тенденције у државама Запада.
„Ипак, бојим се да и ове појаве на левици остају у оквирима садашњег поретка, који је немогуће очувати зато што је произвео највеће социјално раслојавање у историји због којег стање постаје неподношљиво“, додаје Рељић.
„За нас је јако важно да разумемо процесе који су у току у западним друштвима“, напомиње Драгољуб Којчић и указује:
„Промена у Лабуристичкој партији, која је прешла пут од Тонија Блера до Џеремија Корбина, представља прави земљотрес. За нас је пак то битно због нашег односа према Косову и нашем националном питању.“
Управо је однос према Косову и Метохији парадигматичан за нову, пост-блеровску левицу на Западу. Жан Лик Меланшон је самопроглашену независност Косова назвао „илегалним актом“, Корбин се још 1999. године јавно противио НАТО агресији на СР Југославију и указивао је да „геноцида није било“, већ да је то било „лажно оправдање за интервенцију“, а Сара Вагенкнехт је говорила да је реч о кршењу међународног права које ће имати „драматичне последице“…
„Геополитички концепт нове левице на Западу карактерише конфронтација с војно-индустријским комплексом“, сумира Драгољуб Којчић, наглашавајући да су у том смислу „релативизоване разлике између левице и деснице“ које у много чему имају упадљиве сличности.
А ако је већ тако, поставља се питање због чега (још) не долази до сарадње између несистемске левице и деснице, „левих националиста“ и „популиста“, који не успевају да занемаре међусобне разлике и фокусирају се на оно што их спаја, по узору на неолиберале и неоконзервативце који заједно штите владајући поредак без обзира на идеолошке разлике? Добар пример пропуштене прилике у том смислу представљали су француски председнички избори, на којима Меланшон у другом кругу није подржао Марин ле Пен против Емануела Макрона, иако управо Макрон оличава све оно чему се Меланшон противи.
Драгољуб Којчић не искључује могућност да у будућности ипак дође до уједињења левице и деснице на питањима социјалног интереса и националног достојанства:
„Тражи се нова парадигма. Са становишта политичке математике, ми не можемо да знамо у којем тренутку ће доћи до поклапања интереса које оличавају Меланшон и Марин ле Пен. Већ смо пуно пута били сведоци склапања парадоксалних коалиција за које нико није веровао да су могуће. За мене, што се овог питања тиче, важи класична Аристотелова логика, која каже да треће не постоји. Дакле, или ће да се нађе решење, или ће све да оде дођавола…“
Слободан Рељић уверенији је у другу могућност:
„Решење не може да дође са Запада — и зато што тамо нема свежих идеја, и зато што је његова моћ све мања. Зато ми морамо да се окренемо решењима која долазе са Истока.“
