У тренутку када Вашингтон појачава притисак на Венецуелу, амерички државни секретар Мајк Помпео најављује и сличне потезе на Куби и у Никарагви.
Помпео је у интервјуу за „Телемундо“, амерички телевизијски канал на шпанском језику, најавио да ће Сједињене државе помоћи грађанима Кубе и Никарагве да се одупру „недемократским режимима“ у својим земљама.
„Да, администрација председника Трампа је на томе радила и наставиће то да чини“, рекао је Помпео и додао да Вашингтон марљиво ради на томе да постигне „позитивне резултате“ за грађане Кубе и Никарагве.
Изјава америчког државног секретара долази непосредно пошто је Трампов саветник за националну безбедност Џон Болтон на Твитеру објавио да су „дани председника Никарагве Данијела Ортеге одбројани“ и да ће „народ Никарагве ускоро бити слободан“.
Куба и Никарагва дуго су трн у оку Вашингтона — Куба од 1959, када је на том острву победу однела група побуњеника против диктатора Фулхенсија Батисте, који је уживао неподељену подршку САД, а Никарагва од победе сандинистичке револуције 1979, предвођене садашњим председником Данијелом Ортегом.
И док је Куба све време била тврд орах и није се дала покорити, у Никарагви су САД имале више успеха. Сандинистичка револуција никада није била изведена до краја, јер ни грађански у тој земљи никада није окончан — Америка је, између 1979. и 1990. наоружавала, обучавала и пружала политичку подршку „контрашима“, наоружаним групама које су се бориле против сандиниста. Примирје је склопљено 1990. и рачунало се да се, Ортегином сменом, Никарагва вратила под амерички кишобран. Међутим, Ортега је поново изабран за председника 2007. и од тада је Никарагва савезник Венецуеле и Боливије.
Полазећи од основног става у Трамповој политици, слогана „Америка на првом месту“, у настојању да сачува примат на глобалном плану, САД се враћају и Монроовој доктрини, према којој полажу право на Централну и Јужну Америку као зону непосредног утицаја и непосредног интереса, објашњава некадашњи југословенски дипломата Зоран Миливојевић.
„Видели смо да је тај процес започет рушењем Дилме Русеф у Бразилу и довођењем Болсонара, који је сто посто амерички човек, то се сада види и кроз настојање да се промени власт у Венецуели, а онда и у Никарагви и на Куби“, каже Миливојевић.
Да ће се Америка ангажовати на промени режима на Куби, додаје он, могло се наслутити када је Трамп одустао од нормализације односа са тим острвом, које је започео његов претходник Барак Обама.
„Када је реч о Куби, то већ траје 50-60 година, али у складу са одустајањем од нормализације коју је промовисао Обама сасвим је очигледно да Америка има циљ да и ту утиче на унутрашње промене које би биле на линији ове обновљене доктрине и успостављања америчке контроле на подручју целе Централне и Јужне Америке“, сматра Миливојевић.
У свету се назиру поделе које јако подсећају на оне из доба Хладног рата, додаје Миливојевић и на делу је настојање Америке да сузбије сфере утицаја Русије и Кине у њеном најближем окружењу, на Куби и у Венецуели и Никарагви.
У том сузбијању Америка је спремна да користи сва средства — од обојених револуција до војних интервенција, које, како Миливојевић каже, више нису табу-тема и о њима се отворено говори.
„Америка је очигледно одустала од онога што је Трамп најављивао у предизборној кампањи када је говорио о поштовању суверенитета држава, о томе да Америка неће бити светски жандарм, да неће мењати режиме… Међутим, очигледно је да то више није званична политика и могуће је све очекивати“, закључује Миливојевић.
