Ово Србима, отприлике, поручује 18 невладиних организација које су ове недеље усвојиле документ под називом Нова спољнополитичка иницијатива.
Готово у паници, као опарени, НВО делатници хитно су скочили да том „стратегијом“ затрпају и забашуре кристално јасну поруку коју је у Београд донела Натали Лоазо, министарка задужена за европске послове у Влади Француске.
Она је Србима искрено и добронамерно рекла:
„Пошто смо ми ваши пријатељи, дужни смо да вам кажемо истину: садашње стање ЕУ не омогућава нова придруживања у задовољавајућим условима — како за саму ЕУ тако и за нове државе које би јој се придружиле“.
Ову дипломатску реченицу не би требало посебно преводити и тумачити, али у најкраћем, значи:
Срби, заборавите на ЕУ!
Није се авион министарке Лоазо ни вратио у Париз, а евроатлантска НВО „коалиција“, предвођена Европским покретом у Србији и Центром за спољну политику, организовала је скуп са кога је поручено:
„Србија је од француске министарке добила обесхрабрујућу поруку о проширењу ЕУ, али уместо да дигнемо руке од европске будућности, морамо да покажемо да у ту будућност верујемо“.
У преводу:
Срби, наставите религијски да се молите пред бриселским Храмом! Важна је вера у ЕУ, она ће вас спасти!
Значи, догма којом се Срби хипнотишу већ две деценије — да ЕУ нема алтернативу, да нам нема живота без европских интеграција, добија нову опсенарску фазу.
Шта нам ЕУ-илузионисти из НВО сектора још суштински поручују, иако то нису баш тако рекли:
— Потребно је веровати у улазак у ЕУ иако никада тамо нећемо ући.
— Неопходно је веровати да ћемо постати чланица, чак и ако та Европска унија једног дана престане да постоји.
— Обавезно је потписати споразум са Приштином, којим се практично одричемо дела сопствене територије, да бисмо наставили веровање у ЕУ у коју никада нећемо ући…
У брзо организованом замагљивању пријатељске поруке из Париза, ЕУ пешадија чак предлаже и да се прекине „анти-НАТО медијска кампања“, а закључују и да, у суштини — евроскептицизам отежава приступање Србије у ЕУ.
Значи, они који се декларативно залажу за највише вредности демократске Европе у пракси би, вероватно, „демократским“ методама забрањивали медијску критику врховних божанстава — ЕУ и НАТО-а. Или би користили још суптилније начине кажњавања: клечање на кукурузу пред камерама, стрељање, спаљивање на ломачи…
Јер, за заустављање европских интеграција нису криви Европљани који не желе да се ЕУ шири, већ су криви евроскептици, који су ту истину годинама саопштавали народу.
Дакле, Србине:
„Ти спаваш, ти спаваш, капци су ти тешки, само испуњавај стандарде, отварај поглавља, снисходљиво поштуј све захтеве и веруј… Веруј да ћеш ући у ЕУ…“
