Јер писање значи пуно рађања и пуно смрти у оквиру једног живота, објашњава писац Горан Петровић тренутак у којем своје књиге предаје у читалачке руке.
Колико је то путовање речи из пишчевих у туђе руке увек било на радост српске књижевности, потврдиле су најзначајније награде којима су овенчана Петровићева дела. Последња у низу стигла је из Андрићграда — „Велика награда Иво Андрић“ за животно дело. За аутора Ниновом наградом овенчане „Ситничарнице код срећне руке“ (који и даље чврсто верује да је суштина књижевности чин писања и чин читања, а да све друго припада књижевном животу) награде представљају паспарту, али за Спутњик признаје да је овога пута тај рам — раскошан.
„Андрић је један од писаца од којих сам учио. Фасцинантно је колико је његово дело и данас живо, колико све те мудрости и даље стоје. Колико је та метафора моста и данас важна. Неки пут и сама књига визуелно може да личи на мали папирни мост између леве и десне руке, и та књига, а самим тим и књижевност, може да премости неки пут и веома дубоке јазове у човеку. Неки пут и праве поноре“, каже Горан Петровић.
Тек по објављивању четврте књиге схватили сте да сте писац?
— Мислио сам да су не само прва, него и друга и трећа књига, случајност. Кад су почели преводи, сматрао сам да је и то стицај околности, вишак среће, а онда сам схватио да у томе можда има и нешто више. У шали сам говорио да постоје три степеника у развоју писца. Први је да вас прихвати родбина, потом суграђани и људи које писац не познаје, и трећи, можда и највиши, да та књижевност функционише на другом језику, у другој култури, у рукама људи који имају другачија искуства, неки пут и веома различита. Да то што саопштавам, без обзира колико се тиче само мене — јер увек се тиче самог писца, али и народа из којег потиче — може да пренесе једну врсту осећаја некоме ко је неколико хиљада километара далеко, па неки пут и не зна где је земља из које овај писац долази.
Французи су ваш роман „Опсада цркве Светог Спаса“ прогласили једним од најбољих 10 романа те године. Код нас је изазвао полемику о томе да ли у њему иронизујете мит о небеској Србији или га афирмишете. Ви кажете — све је то књижевност?
— Јесте, све је то књижевност. Мени није пријатно када у поље књижевности упливава нешто што је политика, а политику неки пут прате неистине… Свако, наравно, има право да суди и да просуђује. Није лепо када неко лаже и учитава и додаје оно што напросто није тачно. Са „Опсадом“ сам заправо желео да напишем српску „Тера ностру“. Нисам, наравно, успео у томе, али хтео сам да напишем један велики, грандиозан роман који проговара о историји кроз машту, а историја се прелива пак у фантастику до оне мере када читалац више не може да разазна шта је тачно, а шта не.
Омиљена Ваша игра, да читаоцу измешате стварност и фикцију?
— Да, зато што ја мислим да је тако и у животу. Наравно, можда не тако подвојено и поједностављено као што је то у једној књизи, али заправо сви ми живимо и оно што не живимо. Зар ми сви не живимо и своје снове, односно покушавамо да се приближимо својим сновима? Зар нас не чини неки пут и оно што није видно, што није појавно? Нас врло често чини више оно што немамо, него оно што имамо. Мој нови рукопис носи наслов „Унутрашње двориште“, јер књижевност јесте једна врста унутрашњег дворишта. Све ово друго појавно што је на телевизији или оно што видимо када шетамо јесу фасаде и неки пут ми се чини да ће од њих остати само клима-уређаји. Али кад уђете у унутрашње двориште неке зграде, ви заправо осетите мирис живота, звукове живота.
Захваљујући се на Андрићевој награди, уместо беседе, ви сте се определили за причу. За Вас прича није само ствар писања, она је ствар живота. Има ли ичега изван приче?
— Има, оно што још није написано, а што ће једног дана постати део књижевности коју неко други исписује. Ја мислим да књижевност јесте живот, да је приповедање потреба која је старија, чак и од писаног језика. Та потреба је вечита. И ту је снага књижевности. Велика заблуда модерне цивилизације је да је све у информацији, а није зато што у њој нема људских судбина… Обратите пажњу једанпут, гледајте било који канал у било којој земљи и видећете како доле трчи кајрон, односно како трче информације где се спомињу десетине, стотине страдалих у земљотресу, у поплави, ту су убиства, ратови… А све су то људи. И сваки од њих има своју причу. Али у кајрону тога нема. А ми остајемо у заблуди да смо нешто сазнали. Ја сматрам да је књижевност супротстављена историографији. Историографија је дисциплина која добија увек нов материјал. Једнога дана ви ћете имати књигу или уџбеник о овом нашем периоду који можда неће бити споменут ни у фусноти, јер ће у међувремену за, не знам колико стотина година, бити много неких важнијих догађаја, а ми мислимо да је наше време веома важно. Књижевност је у том смислу заиста све. Она је опомињућа, она је једна врста бележења људскости.
Када упоредите књижевност коју стварате и реалност у којој је стварате, да ли Вам се то чини много удаљено, каква је то релација?
— Мене не занима свет реалности, не занима ме преписивање стварности, „устао сам, пришао прозору, видео сам, вратио сам се…“, и тако даље. То мене не узбуђује. Ако бих тако почео причу „устао сам, пришао сам прозору, видео сам…“, покушавао бих у том погледу да откријем нешто што је много веће од оног што видим са прозора. За мене је књижевност вештина откривања малог у великом, дакле, видети мало у великом, поготово у овој цивилизацији у којој смо затрпани свиме и свачиме. А онда и у том малом препознати велико, јер и у најмањој птичици сеници која вам слети на симс, бог или еволуција су уложили стотине милиона година и ја не бих волео да превиђам тако грандиозан подухват као што је стварање једне једине сенице. Некако би ми се чинило да није поштено.
Кажете да цивилизација никад није била богатија изумима, али да у њеном мултиколору често не можемо да разазнамо шта је црно, а што је бело?
— Не заговарам наивно виђење света да све мора бити црно или бело, да има само негативан или позитиван предзнак, али ми као да смо заборавили на то. Ја сам фасциниран тиме да ви не можете више купити обичну ствар, рецимо шампон за косу, сваки има одређену, специјалну намену. Мало смо збуњени у тој понуди. То важи и за књижевност. Никада се више књига није писало и објављивало него данас. Ми смо збуњени у тој огромној понуди и помало заварани да нам је све то на дохват руке, а није. Ми врло често не бирамо многе ствари у животу. Можемо да изаберемо између не знам ни колико врста патика или хлебова, а не бирамо суштинске ствари. Чини ми се да је књижевност ипак једна од оних човекових дисциплина где се још нешто мало више бира него у другим областима живота.
