Кадрови одлучују о свему
Начин на који Бондарев приказује епоху веома је занимљив, али он се не бави историјом „за неупућене“. Уместо тога историчар пажљиво анализира детаље и чињенице, за разлику од аутора који Тита приказују као усташу под маском партизана или као вођу великосрпског хегемонизма.
Књига се бави историјским периодом од тренутка када је Тито први пут допутовао у Русију у време Првог светског рата, па до пролећа 1939. године, када је изабран у привремено руководство КПЈ, заједно са Кардељом, Ђиласом, Ранковићем, Рибаром и другим комунистима.
У том смислу, други део наслова — архиве сведоче — много је важнији од првог дела. Бондарев демантује митове о југословенском лидеру у којима Тито изгледа као бронзани споменик, али не и као историјска личност. Осим тога, Бондарев детаљно описује веома компликовани систем обавештајних и безбедносних служби који је постојао у СССР-у у то време, уместо прилично поједностављене слике која се често приказује у научним радовима о Јосипу Брозу.
Да ли је Тито заиста био обавештајац у аустроугарској војсци? Да ли је учествовао у демонстрацијама у Петрограду, свргавао цара и лежао у затвору у чувеној Петропавловској тврђави? Да ли је бивши ратни заробљеник, без икаквих докумената, заиста добио посао у наменској индустрији, тј. у фабрици оружја „Путилов“? То су „општа места“ из његових интервјуа или званичних биографија, али за ове тврдње и даље нема доказа.
Посебну пажњу аутор је посветио периоду из средине тридесетих година прошлог века. Званична биографија само наводи да је он радио у Комунистичкој интернационали у Москви и учествовао на њеном конгресу, али се ћути о томе како је дошло до невиђеног и прилично загонетног успона на политички Олимп једног редовног члана КПЈ Јосипа Броза Тита, који је, како Бондарев пише, очигледно имао високорангиране покровитеље у кадровској служби и који је прошао обуку у такозваној партизанској академији, где је научио све вештине неопходне за вођење партизанског рата.
Броз и вехабије
Али, вратимо се на тридесете године прошлог века. Настављамо списак „незгодних питања“ о којим пише Бондарев.
Да ли су Тита регрутовале совјетске тајне службе и да ли је био „московски агент“ у Краљевини СХС?— Не, али совјетске тајне службе су га лоцирале средином двадесетих.
Да ли је Тито био главни кандидат за дужност политичког референта Коминтерне, задуженог за Југославију?— Не, предност су имали други југословенски комунисти.
Да ли је Тито на своју руку игнорисао наредбе званичних органа КПЈ?— Не, очигледно је имао дозволу „одозго“.
Бондарев доказује да је успон Тита, који је у Коминтерни користио, између осталог, и надимак Валтер, проузрокован плановима Москве да се направе озбиљне поделе у КПЈ уочи велике „чистке“ у редовима ове странке.
На презентацији је руски историчар изнео своје мишљење о томе зашто је Тито преживео „велики терор“: умногоме захваљујући томе што је умео да пише „карактеристике“, односно извештаје о својим страначким колегама.
„Сви су писали ове извештаје, али неки то нису радили баш професионално, док је Тито то радио с надахнућем. Његови извештаји су прави ’романи у стиховима‘. С једне стране, Тито хвали колеге, али између редова пише такве ствари да је одмах јасно да ће тај колега ускоро постати жртва совјетских репресивних органа“, каже Бондарев.
Историчар детаљно истражује свађе и интриге унутар КПЈ, „страсну комуникацију комуниста с југословенским чланицама Комсомола“ у Паризу, историју „митровачког вехабизма“ на челу с Петком Милетићем, као и разлоге зашто је црногорски револуционар изгубио од Тита битку за вођство у странци, а на крају крајева и живот. Према речима Бондарева, док Милетић није до краја схватао како функционише Стаљинов „феудалистички“ модел Коминтерне, Тито је строго поштовао хијерархију и понизно молио Москву за опроштај кад је случајно кршио ову хијерархију.
Јосип Че Тито
Дискусија о Титу је и даље актуелна, каже Бондарев, не само с тачке гледишта историје, него и из угла оног што се тренутно дешава у Србији. Он сматра да је у српској политици забележено „лево скретање“ у идеологији, а личност Тита је и даље популарна не само код оних коју су у његово време живели боље, већ и код двадесетогодишњака, који, према речима историчара, не знају ништа о том добу и начинима на које је Тито управљао земљом, али су под утицајем антиглобалистичке агитације и зато доживљавају бившег југословенског председника као неког Че Гевару.
Иначе, велика количина докумената који се односе на руски период Титовог живота је и даље недоступна историчарима, јер архиве Уједињене државне политичке управе (ОГПУ), Народног комесаријата унутрашњих послова (НКВД) и обавештајних служби су и даље под ознаком тајне. Међутим, Бондарев истиче да већ има довољно података за нову књигу о Јосипу Брозу, овог пута — о периоду из Другог светског рата.
