Средином 20. века поморски геолози открили су огромне планине које су опасавале планету по дну Светског океана. Назвали су их средњоокеанским гребенима. Шездесетих година прошлог века геолози су изнели хипотезу да су се гребени појавили на месту пуцања литосферних плоча, тамо где се образује нова земљина кора.
Ускоро су хипотезу потврдили геофизичари, који су у стенама на дну океана открили трагове инверзије магнетног поља планете. Различито намагнетисани делови пронађени су и у подручју гребена Хакела, планинског узвишења у западном делу Северног леденог океана. То указује да су на том месту литосферне плоче разбијене.
Пуцање гребена Хакела почело је пре око 53 милиона година. Раздвајање плоча на том месту траје све до данас, по неколико милиметара годишње.
Још раније, пре 65 милиона година, северноамерички континент почео је да се удаљава од евроазијског — удаљиле су се Аљаска и Чукотка. Отприлике у то време настале су и котлине, које сада чине источни део Северног леденог океана, као и успон Мендељејева и гребен Ломоносова. На основу геофизичких мерења на немачком истраживачком броду „Поларштерн“ 1991. године научници су претпоставили да су оба подводна планинска ланца некада припадали Евроазијском континенту.
Гребен Ломоносова протеже се на око 1.700 километара од Новосибирских острва, где његова ширина достиже 200 километара, преко Северног пола до Гренланда и острва Елсмир канадског архипелага, где се планински ланац сужава четири пута и завршава седлом дубине 2,4 километра.
Практично сви геолошки подаци, и руски, и страни, указују да је регион источно од гребена Хакела, укључујући успон Мендељејева, део евроазијског континенталног појаса. Због чега је то важно?
Чињеница је да према Конвенцији УН о морском праву из 1982. године, коју је Русија ратификовала, зона економских интереса земаља, које имају излаз на Северни ледени океан, обухвата 200 наутичких миља од граница територијалних вода или 150 миља од граница континенталних појаса.
Ако се докаже да руски континентални појас укључује гребен Ломоносова, граница Русије ће се проширити за 350 миља на рачун Северног леденог океана, што је 1,2 милиона квадратних километара морских седимената који су богати угљоводоником, чије се резерве процењују на око пет милијарди тона горива.
Русија је још 2001. године поднела захтев УН за ширење арктичке границе, али није одобрен, јер су научни докази сматрани неуверљивим. Нови захтев, који узима у обзир савремене податке морских експедиција, поднет је 2015. године. Он је разматран на неколико састанака, али одлука није донесена.
Уједињене нације су 2014. године подржале Русију и признале Охотско море за унутрашњу руску акваторију. Као резултат тога, територија Русије повећана је за 52.000 квадратних километара.
Крајем фебруара обелодањено је да поткомисија УН нови руски захтев сматра значајним и да очекује сличне документе из Канаде и Данске, које такође претендују на ширење економских зона утицаја на Арктику.
У међувремену, у недавно објављеном чланку руских научника са Руског истраживачког института за океанологију и Универзитета у Санкт Петербургу резимира се дугорочна геолошка истраживања у Северном леденом океану. Састав и структура стена на гребену Ломоносова веома су слични онима које су научници открили на дну Баренцевог и Карског мора. Испод слоја наслага налази се древни континент, који је настао много пре појаве океана. Заправо, гребен Ломоносова је био копно пре 10 или 13 милиона година.
Ниска сеизмичност такође показује да је гребен Ломоносова део тог континента. Дакле, гребен Ломоносова и руски Арктик геолошки представљају једну целину и део су једне литосферне плоче.
