„Балкан грил“ је и даље на добром гласу. Краснојарци га знају као место где се може добро појести и попити. Долазе ту и малобројни Срби, Хрвати, Словенци и други са простора бивше Југославије, који раде и живе у овом граду. Навраћају и странци.
Атмосфера је права домаћинска. Управник ресторана Јован Бибић на вратима лично дочекује сваког госта, као да му у кућу улази.
„Ово је први страни ресторан у овом делу Сибира. Отворен је 1999. године. У Москви је тада било доста српских ресторана, али власник ’Балкан грила‘ је дошао овде и покренуо посао. Свака му част на храбрости, јер није било лако отићи тако далеко и упустити се у све ово. У то време овде није имало шта да се купи, па је јеловник био састављен од петнаестак јела. Данас имамо 121 јело, али има и све да се купи“, прича Бибић за Спутњик.
Он је уверен да је већина Руса овде долазило због назива ресторана и српске заставе која се налазила на улазу.
„Људи који у овом делу Сибира знају за Србе и православље са задовољством су овде долазили, без обзира на то шта ће јести, а ако им се још и допало то што су јели одмах су постајали стални гости и били су нам добра реклама“, наводи Бибић.
Руси обожавају српске пљескавице, воле и нашу телећу чорбу, пихтије, салате и све са роштиља: ћевапчиће, белу вешалицу…
Воле и наша пића, а највише шљивовицу.
„Њима је важно само да је српско, ма шта то било. Имамо госте који нам кажу да их обавезно позовемо кад правимо гибаницу или сарму. Сваке недеље правимо гибаницу или питу са месом и тада частимо сваког госта“, прича управник ресторана.
У сибирским продавницама се могу наћи српски сухомеснати производи, али се у ресторану не снабдевају том робом.
„У Москви имаш све, али док то стигне овде цена је веома висока, па нам је то неисплативо. Могу се купити и ајвар, пинђур или љутеница — српска, македонска или бугарска, али је такође скупо. Рецимо, 200 грама ајвара кошта 400 рубаља (око 5,3 евра), то је претерано“, додаје он, изражавајући наду да ће се ускоро нешто по том питању променити, јер постоје такве најаве.
Поред Бибића у ресторану раде још тројица Срба, који су родом из Београда или Чачка. Шеф кухиње је Миодраг Стефановић, за кога кажу да је „срце ресторана“, а конобари су Горан Раичковић и Саша Митровић. Има и Руса, који ту годинама раде и сложан су колектив.
„Дружимо се, поштујемо једни друге. Плате су редовне и сви су задовољни“, додао је Бибић.
Бибић је у далеки Сибир стигао пре више од деценије. У Русији се добро снашао и ту је остао.
„Када сам дошао овде био сам изненађен како Руси празнују и како поручују у ресторану. Они почињу од предјела, па супица, па међујело, па главно јело, па десерт, па сиреви, па кафа, па на крају коњак. Тако је било и код нас пре 40 година, али се то изгубило. Воле Руси и да држе здравице, односно, како они то зову, тост. Када се окупе то личи на нашу славу, на прави празник“, прича Бибић.
Посебно му се допада и како се Руси дотерују за излазак у ресторан.
„Руси и данас иду на представе у фраку, белој кошуљи и са лептир машном, а после театра резервишу сто у ресторану. То је као за време царске Русије и Романових. Ја сам се одушевио кад сам их видео тако сређене. Човек дође овде са женом, она скине бунду, а испод прелепа вечерња тоалета. Све делује тако узвишено. Имају ту културу, што се код нас и у Европи изгубило. Такође, и многи гости неплански дођу, па питају: ’Извините, ја сам спортски обучен, да ли могу да уђем?‘. Или, рецимо, дођу усред зиме, на минус 40, потпуно сређени, али у чизмама, па се жене овде преобују у ципеле на штикле да би лепо изгледале. Такве госте је задовољство послужити“, каже Бибић.
Када је дошао у Русију није знао ни реч руског језика, па га је учио радећи.
„Након годину-две мог боравка овде долазе неки гости и један говори: ’Видите да је српски ресторан. Погледајте управника, чист Србин, а ни руски не зна како треба‘. Онда ме је он посаветовао да никад не проговорим течно руски језик. Рекао је: ’Када уђемо у овај ресторан и чујемо како причаш ми знамо да смо у српском ресторану‘. Њима се свиђа тај акценат и сматрају га неком врстом ’зачина‘, који додатно даје шарм овом месту.“
У ресторану пуштају разне врсте музике — и српску и страну, а Руси обично траже Горана Бреговића, који је у Русији веома популаран. Они старији воле да чују и легенде Ђорђа Марјановића, Радмилу Караклајић и Микија Јевремовића.
Многи гости на излазу из ресторана често на српском кажу: „Хвала“, а многи су српски научили летујући у Црној Гори или радећи у Србији.
У Краснојарку живи тек 20-30 Срба, каже Бибић. Није било лако навићи се на оштру зиму и минусе од 40 степени, али се руководи оном сибирском пословицом: „Сибирац није онај ко трпи хладноћу, већ онај ко се топло обуче“.
