Томашићева је ову поруку упутила најављујући да ће се поново кандидовати на место европосланика на изборима за Европски парламент који се одржавају у мају.
Да ли ово треба посматрати само као део „предизборне“ кампање ове посланице, или је реч о будућем званичном ставу Хрватске, са којим ћемо се сучелити када дођемо на ред за улазак у ЕУ?
Др Милан Гулић са Института за савремену историју примећује да Томашићева припада најрадикалнијем делу политичког спектра у Хрватској, тако да га њен став не чуди. Исто као што га не би зачудило ни потенцијално ново условљавање Србије од стране државе Хрватске на путу у ЕУ.
„Просто, политика Хрватске према Србији је увек била иста, и велика је штета што у време када је Хрватска улазила у ЕУ нико није отворио нека важна питања која постоје између Србије и Хрватске. По мом мишљењу, ово је лицемерни став Загреба, пошто су њој самој при уласку у ЕУ доста гледали кроз прсте“, присећа се др Гулић.
Хрватска је заборавила да јој се, при уласку у ЕУ, гледало кроз прсте и прешло преко повраћаја српске имовине, питања несталих Срба, пензија…
„Када једна таква држава без постигнутих стандарда уђе у Европску унију, није ни чудо што она некоме моралише о стандардима. Слажем се да треба да се реше питања и о несталима и о имовини, али то треба да буде нешто што се ради са обе стране“, наглашава наш саговорник.
Томашићева је, додуше, навела да Хрватска може да има користи од интеграције Западног Балкана у Европску унију, највише због, како је рекла, проширења тржишта. То, међутим, не везује са политичким ставом да Хрватска треба да услови улазак Србије у Европску унију док она не испуни поменуте две тачке. Према њеним речима, Запад би и те како за те две тачке имао слуха, само у томе Хрватска треба да наступи „чвршћим ставом“.
Шта они дугују нама, а шта ми њима?
Што се тиче културних добара, према речима Саве Штрпца, директора документационог центра „Веритас“, Хрватска је ствари поставила тако да — све што је било у српским манастирима и црквама, а што су Срби у већем делу изнели у Србију, то припада њима.
„Односно, тамо где је то некада и било. Колико знам, Србија је такав став Загреба прихватила и углавном враћа та добра. Већи део је враћен, али је жалосно што се добар део тога држи у депоима, јер су цркве и манастири и дуги објекти у којима се то налазило порушени. И то се споро обнавља“, наводи Штрбац.
Што се тиче несталих лица, Штрбац каже да по подацима њиховог центра, Срби траже дупло више својих који су нестали у рату него Хрвати. Како додаје, Хрвати се, када је реч о овој теми, позивају само на податке Црвеног крста.
„Када хрватски политичари говоре о несталима, изгледа као да су само њихови нестали и страдали, и да Срба ту нема. Ја вам кажем да има дупло више несталих Срба него Хрвата. Ми смо, наравно, заинтересовани за ту проблематику, као и они. С тим што они можда имају мање проблема од нас јер су ушли у ЕУ, а ми смо тек на путу ка томе. Можда због тога, бар јавно, у изјавама, поклањају више пажње проблему несталих. Али ми имамо много гробница које су регистроване по Хрватској, а чију ексхумацију Хрвати опструирају. То су позната гробна места. Тренутно имамо и више од 400 ексхумираних српских лешева у Загребу који чекају идентификацију на основу ДНК. Тако да је то велики проблем, много већи српски него хрватски, рекао бих“, наводи Штрбац.
Он додаје да ми имамо и других проблема са Хрватима и напомиње да су они у предности јер су у ЕУ, што значи да ће и од њиховог гласа зависити српски пут ка Бриселу.
