Овом одлуком преиначена је првостепена пресуда Трибунала у Хагу, којом је у марту 2016. година осуђен на 40 година.
Иако је одбацило махом све жалбене наводе, и тужилаштва и одбране, Жалбено веће сматра да казна од 40 година није била адеквaтна.
„Жалбено веће је сагласно са Тужилаштвом да је казна неадекватна с обзиром на тежину Караџићевих кривичних дела, као и да је казна претресног већа неразумна и неправична“, рекао је у образложењу одлуке председник Жалбеног већа судија Ван Јосен из Данске.
Он је додао да је претресно веће погрешило када је изрекло казну од 40 година.
Караџић је поново осуђен за 10 од 11 тачака оптужнице.
Жалбено веће Механизма у Хагу потврдило је да Радован Караџић (73) није крив за геноцид над муслиманским становништво у седам општина БИХ у периоду од 1992. до 1995.
Овом одлуком потврдило је првостепену пресуду у делу којим је по овој, првој и јединој од 11 тачака оптужнице, био ослобођен оптужби.
Караџић је осуђен по тачкама:
- Није крив по тачки један за геноцид у седам општина БИХ у периоду 1992—1995. Жалбено веће сматра да није било геноцида на територији општина Братунац, Приједор, Власеница, Зворник, Сански Мост, Фоча и Кључ почињен геноцид, али јесте утврдило да су почињени други ратни злочини у тим општинама од 1992. до 1995, који су били координирани из врха Републике Српске.
- Крив је по тачки два за геноцид у Сребреници
- Крив је за прогон цивила и злочине против човечности
- Крив је за истребљење становништва
- Крив је за убиства, злочин против човечности
- Крив је за убиства, кршење закона и обичаја рата
- Крив је за прогон и депортације, злочин против човечности
- Крив је за нехумана дела, насилно премештање и друге нечовечне злочине
- Крив је за кршење закона и обичаја ратовања
- Крив је за незаконите нападе на цивиле
- Крив је за узимање талаца, припадника Унпрофора
Жалбено веће сматра да је судско веће, које је изрекло првостепену пресуду, правилно закључило да није било геноцида на територији општина Братунац, Приједор, Власеница, Зворник, Сански Мост, Фоча и Кључ, али да јесу почињени други ратни злочини у тим општинама од 1992. до 1995, који су били координирани из врха Републике Српске.
Осим једног делимично усвојеног захтева (број 31) Караџића, сви остали наводи из жалбе су одбијени, поред осталог и онај којим је оспоравао правичност суђења.
Према ставу жалбеног већа одбрана Радована Караџића није успела да докаже да није крив за масакр у Сарајеву, на Маркалама, као ни за „терорисање становника Сарајева дуготрајним гранатирањем и снајперисањем током вишегодишње опсаде главног града БиХ“, рекао је председник Жалбеног већа Ван Јосен.
Веће је, како је додао, утврдило да је Караџић знао и за убиства у јулу 1995, након пада Сребренице.
„Жалбено веће није нашло грешке у резоновању првостепених судија у вези с прогоном Бошњака с подручја Сребренице“, навео је судија Ван Јосен.
Прогон Бошњака са подручја Сребренице се односи на присилно пресељење жена, деце и стараца са подручја Сребренице, а касније убиствима мушкараца и дечака, подсетио је судија.
Такође није доказао да није имао намеру да почини геноцид, као и да није, као вођа босанских Срба, кажњавао оне који су чинили злочине, додао је судија.
„Караџићеви наводи да је он проглашен одговорним за то само зато што је председник јесу неуверљиви“, пренео је судија Ван Јосен.
„Према ставу Жалбеног већа, одбрана није успела да докаже ни да је веће донело погрешне закључке у пресуди у којој је осуђен за злочине у 20 босанских места“, рекао је председник Жалбеног већа.
Говорећи о узимању припадника Унпрофора за таоце 1995. године, жалбено веће је сматра да Караџић није успео да докаже да је особље УН законито приведено.
Након изрицања казне, у судници су се могли чути пљесци, али и звиждуци.
Караџић је пресуду саслушао мирно седећи на свом уобичајеном месту месту.
Читање сажетка пресуде, трајало је око сат времена са одложеним преносом од 30 минута из безбедносних разлога.
