Овако је, аутобиографску књигу „Оловне речи“ Манојла Мање Вукотића оценио песник Матија Бећковић на промоцији у Задужбини Илије Коларца у Београду.
На необичном скупу у времену политичке поларизације земље, на ком су се, илустрације ради, нашли и Војислав Коштуница, први председник СРЈ после деведесетих и Зоран Живковић, први премијер после убиства Ђинђића, академик Бећковић је рекао:
„Пуно сам разговарао са Добрицом Ћосићем, ал он је само Мањи рекао да су његови романи – писана деца. Као што је само њему Емир Кустурица признао да га више воле краве на Мећавнику него ови у кругу двојке.“
Бећковић је и поентирао да је Мањина књига својеврсна историја новинарства:
„Мањо је стварао новине. Ал новине су новине, а књига је књига. А књига се боље од свих новина опире прашини. Види се да се Вукотић родио као писац, а пред њим је будућност. Он је мој вршњак“, поиграо се Бећковић.
Синиша Ковачевић, драмски писац, приметио је да је Мањина књига уџбеник новинарства, јер је биографија коју је написао ослобођена сваке самозаљубљености и супериорности:
„Мањо је, као издавач, показао да му писци и не требају, јер је сâм писац. Показао је и у свим овим нашим временима изузетно разумевање, и левих и десних, и ових и оних. Показао је да у опису читаве епохе може да се говори, а да није најбитније оно – Ја. Са еквидистанцом великог литерарног талента описао је једно време и сопствену биографију и из једног античког полазишта.“
Мањо Вукотић је закључио:
„Моји преци су претакали оловне речи у метке, а ја сам метке поново претакао у речи. Против свих противника борио сам се само једним оружјем — речима.“
На промоцији су, поред бројних Мањиних колега, уредника, новинара, вишегодишњих сарадника, били и Дејан Бодирога, Вук Драшковић, Радош Бајић, Здравко Шотра, Миша Беко… На промоцији су говорили и Гојко Тешић, историчар књижевности и новинар Радмила Станковић.
