У Међународном механизму за кривичне судове у Хагу (ММКС) за данас у 14 часова заказано је изрицање пресуде некадашњем председнику Републике Српске Радовану Караџићу.
Караџић, који је у судском притвору у Схевенингену од 30. јула 2008. године, затражио је да буде ослобођен или да му се поново суди. Тужилаштво је жалбом затражило да Караџић буде осуђен на доживотни затвор.
Апелационим већем које ће изрећи правоснажну пресуду Караџићу председава судија Ван Прусе Јонсен из Данске. У већу су још судије Иво Роса из Португала, Грасијела Сантана из Уругваја, Хосе Соласа из Шпаније и Вилијам Секуле из Танзаније.
Већем је председавао амерички судија Теодор Мерон, али се он повукао пошто је Караџићева одбрана тражила његово изузеће због пристрасности.
Расправно веће ослободило је Караџића кривице по тачки оптужнице за геноцид над муслиманима и Хрватима у седам босанских општина, оцењујући да ту оптужбу тужилаштво није доказало.
Најгори сценарио по Караџића управо је усвајање жалбе тужиоца и осуда због геноцида у општинама за које је ослобођен, наводи адвокат Тома Фила.
„Најгори сценарио је да се усвоји жалба тужиоца и да му се и то стави на терет. Онда је неминовна доживотна робија“, каже он.
Оно што се догађало у Хашком трибуналу око суђења Радовану Караџићу, Фила назива „великом игром“, јер је оптужница бившем председнику Републике Српске била иста као и бившем команданту Војске РС генералу Ратку Младићу, а као основа за суђење Караџићу узета је пресуда генералу Здравку Толимиру. Младић је, подсећамо, неправоснажном пресудом осуђен на казну доживотног затвора, а Толимир је такође осуђен на доживотну робију. У оба случаја судио је судија Теодор Мерон, наводи Фила.
Мерон је изузет из поступка Караџићу, јер би према оцени француског судије Жан Клода Антонетија био пристрасан, пошто се већ изјаснио о томе да се у Караџићевом случају ради о геноциду.
Трибунал је 24. марта 2016. године Караџића прогласио кривим за геноцид у Сребреници, прогон муслимана и Хрвата широм БиХ, терорисање становништва Сарајева дуготрајним гранатирањем и снајперисањем и узимање припадника Унпрофора за таоце, између 1992. и 1995. године.
Према првостепеној пресуди, српске оружане снаге, чији је Караџић био врховни командант, систематски и плански су у јулу 1995. године стрељале „најмање 5.115 муслиманских мушкараца“ из Сребренице с геноцидном намером да их униште као етничку групу.
Прву оптужницу против Караџића Хашки трибунал подигао је у јулу 1995, а српске власти ухапсиле су Караџића 21. јула 2008. године у Београду, где се дуго скривао под именом Драгана Дабића.
У току поступка Радовану Караџићу, према речима адвоката Горана Петронијевића, одбрана је наилазила на разне препреке, а међу највећим било је прикривање доказа који иду у корист оптуженог.
Тужилаштво је у обавези да све доказе обелодани одбрани пре почетка доказног поступка, како би одбрана могла да их употреби, каже Петронијевић.
„Међутим, ми смо само у случају доктора Караџића, од 177 захтева, што претресном судији, што претресном већу, за скретање пажње, односно за упознавање већа са прикривањем доказа од стране тужилаштва, имали 173 позитивне одлуке. Дакле, 173 пута у току суђења доктору Караџићу суд је опоменуо тужилаштво да је прекршило правила о поступку и обелодањивању доказа, које је морало да објави до самог почетка поступка“, објашњава Петронијевић.
Тужилаштво је, према Петронијевићевим речима, редовно прикривало доказе, а обелодањивали су их или када их одбрана пронађе или када прође рок за употребу доказа.
„У нормалним околностима, у англосаксонском систему, када би тужилаштво три пута било ухваћено у таквој врсти повреде поступка, а то су тешке повреде и злоупотребе поступка, такав поступак би био поновљен“, сматра Петронијевић.
Да је само трећина доказа које је тужилаштво прикрило могло да уђе у корпус доказа, додаје Петронијевић, пресуда Радовану Караџићу била би ослобађајућа.
