Турска је, како је рекао, последња лука у коју ће се, када им је тешко, склонити бројна њена браћа од Балкана до Кавказа, од Туркестана до Африке.
И ништа ту није спорно. И до сада су муслимани избегли из разних ратом захваћених држава тражили уточиште у економски снажној исламској држави. Или онда када су, на пример по распаду Османског царства, између два рата, напуштали Југославију у потрази за бољом будућношћу међу браћом по вери, навикама, традицији. Према подацима власти ФНРЈ, у Турској је 1949. било 450.000 муслимана који су дошли са југословенских простора. Исељенички талас је нагло опао тек 1966. године, а према подацима турског пописа становништва из 1965, у том тренутку је регистровано 240.000 имиграната југословенског порекла.
Зашто би се, међутим, данас због Турске љуљао и Балкан, односно посебно апострофирана Босна и Херцеговина? И зашто Ердоган онима који, како каже, прете Турској, поручује да се упознају са њеном историјом?
„Они који прете да не смемо прећи западно од Босфора, нека најпре науче историју ове земље“, рекао је Ердоган. Или је на претњу одговорио претњом, подсећањем докле је све Турска сезала.
За исламолога и дипломату Дарка Танасковића, који је својевремено био наш амбасадор у Турској, реч је о изјави која је потпуно у Ердогановом маниру и не би требало више икога да изненади.
Он за Спутњик напомиње да овакву изјаву објашњава неколико битних момената, а један од њих је то што се Турска налази пред значајним локалним изборима. Приликом недавног боравка у Турској, слушајући Ердоганов говор у Трабзону, уверио се, каже, како он у тим предизборним говорима комбинује ту реторику која је сада изазвала пажњу са питањима која се односе на унутрашњу политичку и економску сцену.
„Ердоган је веома доследан политичар у погледу његове неоосманистичке и исламистичке визије која подразумева да би Турска, с једне стране, поново требало да буде моћна држава која ће разговарати равноправно са осталим центрима светске моћи, а са друге стране да буде исламска држава са израженим исламским карактером и друштва и државних институција, а онда и спољне политике. У том смислу Ердоган жели да Турска буде и нека врста заштитнице свих муслимана у свету, поготово сада када се види да је тај муслимански свет веома подељен по многим линијама унутрашњег сукобљавања“, каже Танасковић.
Он додаје да то није реално, као што то није било могуће ни онда када је последњи пут пред опасношћу пропасти Османског царства обновљена идеја о халифату где је османски султан био халифа за све муслимане. Али то је, како додаје, константа спољнополитичког наступања и реторике Турске, укључујући и најновију Ердоганову изјаву.
Танасковић напомиње да је било занимљиво пратити колико је велику пажњу, рекло би се и непримирену, Ердоган посветио злочину над муслиманима на Новом Зеланду, где није страдао ниједан турски држављанин.
„Не постоје реалне шансе да Турска буде шампион ислама у свету, поготово и с обзиром на дубоке разлике међу муслиманима, а и њен капацитет, али је то такође један континуитет у Ердогановом наступању“, закључио је саговорник Спутњика.
Када је реч о Балкану, односно бившој османској провинцији Румелији — како су је Турци звали — он је, по мишљењу Танасковића, подручје од приоритетног значаја у склопу доктрине неоосманизма. А та доктрина је, како напомиње, у суштини експанзионистичка, с тим што се та експанзија остварује на начин који је могућ у датом тренутку.
То није као у 14. или у 15. веку, напомиње наш познати исламолог, али и додаје да постоји константа према којој Турска сматра да јој припада легитимно право да буде значајна држава, не само на азијском него и на европском континенту.
„Ова Ердоганова реминисценција на то да они који не схватају да се Турска може легитимно ширити и преко Босфора у ствари се највећим делом односи на завршетак Првог светског рата када је Османско царство пропало. Тада је Кемал Ататурк, захваљујући погрешним корацима неких западних сила, пре свега Енглеске, које су гурнуле Грчку у авантуру на азијском континенту, успео да спасе Турску и да је задржи и на европском континенту, значи с ове стране Босфора. Проблем је у томе што би изгледа неки волели да виде нови Босфор на Дрини, или преко Дрине“, указује Танасковић.
Сигурно је да је то константа турске политике, а колико се све то може реализовати, друго је питање, истиче саговорник Спутњика.
По оцени професора Факултета политичких наука Ненада Кецмановића, Ердоганове претње треба озбиљно схватити.
„Неоосмански поход на двориште ЕУ већ је одавно у току и одвија се политичким, економским и културним оружјем на подручју туркофилних исламских енклава као што су, нама најближе, Рашка и део БиХ. Ердоган може да рачуна и на масе турских гастарбајтера неколико генерација у земљама ЕУ. Додајте томе још већи број следбеника ислама пореклом са Блиског истока и да се Ердоган све више представља као панисламски лидер, онда његове претње и нису баш сасвим неозбиљне“, упозорава саговорник Спутњика.
А на питање шта то љуља Турску што би могло да заљуља и БиХ, он подсећа да се Ердоган, након неуспелог пуча за који сумњичи САД, окренуо војној и економској сарадњи са Русијом, коју запад види као малигни руски утицај.
САД су поготово набавку руског противракетног система доживеле као провокацију и Ердогану недавно упутиле ултиматум да обустави његову набавку, на шта је турски председник лаконски одговорио да је тај посао већ завршен, подсећа Кецмановић. Сада, како додаје, може да очекује контрамере у виду наоружавања курдских побуњеника који су рак-рана стабилности турске државе“, објашњава профеор ФПН-а.
Он додаје да се можда ради само о превентивној реакцији Ердогана, али да реметилачки капацитет Турске да пољуља Блиски исток не треба потцењивати јер се ради о врло рањивом региону у коме Ердоган иначе конкурише саудијском двору за лидерску позицију.
„А када се ради о БиХ, бошњачки народ би веома емотивно реаговао јер, како је рекао бивши реис-ул-улема Мустафа Церић, ’Турска је бошњачка матица‘, и они је сасвим основано тако и доживљавају. Бошњачка политичка елита би се, међутим, нашла у раскораку између САД, односно НАТО-а — од којих очекује наметање унитарне БиХ Србима и Хрватима — и с друге стране Анкаре, где столује велики породични пријатељ Бакира Изетбеговића“, оценио је Кецмановић.
