Да би се пружила хуманитарна помоћ свим жртвама сукоба у Југославији Русија, Грчка и Швајцарска формирале су међународну коалицију „Фокус“. Ускоро се овој групи придружила и Аустрија. Управо „Фокус“ је испоручио прву хуманитарну помоћ Југославији након почетка бомбардовања.
Осим тога, експерти из четири земље документовали су последице напада НАТО-а, укључујући и на цивилне објекте. Они су открили и благовремено упозорили на еколошку катастрофу која прети читавом региону.
Конвоји под бомбама
Програм је радио скоро годину дана — од краја априла 1999. до пролећа 2000. године. За то време у Југославију је, без обзира на противљење низа земаља НАТО-а, практично под бомбама било достављено хиљаде тона хуманитарног терета, укључујући и шаторе, вреће за спавање за избеглице, лекови, намирнице и друге робе неопходне за живот.
„Прве снаге Министарства за ванредне ситуације Русије — две друмске транспортне групе и мобилна болница стигле су у Београд, маршом преко Софије, већ 12. маја, а први хуманитарни конвој стигао је у Србију 15. маја. Управо ови одреди, који су се састојали од неколико десетина камиона и неколико возила за пратњу, бавили су се превозом хуманитарне помоћи. У периоду од маја до новембра 1999. године испоручено је више од 1.650 тона хуманитарне помоћи, од чега је 800 тона испоручено на Косово“, присећа се Бражњиков.
Хуманитарна помоћ је укључивала основне потрепштине као што су шатори, вреће за спавање и ћебад за оне људе су остали без кровова над главом због бомбардовања и рата, лекове и храну. Помоћ се делила међу жртвама без обзира на етничку и верску припадност. Потешкоће у испоруци робе стварала је неспремност НАТО-а да прекине бомбардовање и пропушта хуманитарну помоћ.
„Приликом слања хуманитарних конвоја у Југославију треба имати на уму да се за летове НАТО-а нису предвиђали прекиди. Међутим, НАТО ће уложити максималне напоре да могуће ризике сведе на минимум. Али, на крају, ризик од слања конвоја у потпуности пада на страну која их шаље“, овакве препоруке давало је НАТО хуманитарним мисијама.
Истовремено, НАТО је тражио да се шаљу 48-часовни подаци о кретању конвоја са хуманитарном помоћи, тачним временом уласка и изласка са територије Југославије и детаљима о размештању хуманитарних конвоја ноћу, навођењем места заустављања.
„Коалиционе снаге биле су спремне за то, јер су друмски конвоји у потпуности испуњавали захтеве Женевске конвенције и дипломатских протокола за њих“, истакао је Бражњиков.
Заједнички успех
Стварање и покретање „Фокуса“ је само по себи јединствена чињеница: четири различите земље су веома брзо сарађивале и прве почеле да достављају преко потребну хуманитарну помоћ.
„Допринос држава које су учествовале у ’Фокусу‘ је различит. Међутим, успех припада свима нама. Резултати се нису одређивали финансијским доприносима, тонама хуманитарне помоћи и другим показатељима где су Швајцарска и Русија извеле већину посла. Резултати се одређују разумевањем да заједно тако различите земље као што су Грчка, Швајцарска, Аустрија и Русија могу да решавају најсложеније хуманитарне задатке као равноправни, достојни и узајамно корисни партнери“, истакао је након завршетка операције Сергеј Шојгу који је тада био на челу Министарства за ванредне ситуације Русије.
Допринос држава заиста је био различит: на пример, Швајцарска је испоручила огроман део хуманитарне помоћи — 1.329 тона хране, шатора и лекова. Руски спасиоци развозили су тај терет у Југославију и, осим тога, пребацили на подручје града Ниша и распоредили мобилну болницу, која је у тим условима била изузетно потребна. Ова операција износила је 400 хиљада долара. Грчка је такође дала свој допринос слањем неколико десетина тона лекова и хране у Југославију.
Осим тога, експерти из коалиције „Фокус“ истраживали су еколошке последице бомбардовања НАТО-а, укључујући и нападе на економске објекте и последице бомбардовања муницијом са осиромашеним уранијумом.
„Стручњаци ’Фокуса‘ били су ангажовани на деминирању неких критичних подручја и набавци грађевинског материјала за обнову цивилних кућа“, нагласио је Бражњиков.
Привлачење пажње
Осим хуманитарног аспекта, задатак „Фокуса“ био је да привуче пажњу светске заједнице на проблеме цивилног становништва — људи су губили своје домове, напуштали своја села и градове, нису имали најобичнију медицинску негу.
При томе, светска заједница није одмах реаговала на растућу хуманитарну кризу, а огроман замајац раду Уједињених нација и међународних хуманитарних организација одвијао се сувише споро.
Један од задатака „Фокуса“ такође је био и давање подстицаја овом послу и скретање пажње на искушења обичних људи због неспремности да се проблеми у Југославији реше политички.
„Ми играмо улогу стимулуса све док цела огромна машина не почне исправно да функционише“, рекао је представник Швајцарске у „Фокусу“ и директор савезног одељења за сарадњу и развој Министарства спољних послова Швајцарске Волтер Фуст.
Улогу стимулуса „Фокус“ је успео да испуни — већ сумирајући резултате рада коалиције. Шојгу је изјавио следеће: „Операција „Фокус“ помогла је да се структуре Уједињених нација ’подстакну‘ на покретање одговарајућих активности, створе предуслови за посткризну билатералне и мултилатералне хуманитарне активности у региону“.
Рад „Фокуса“ означио је почетак дугог процеса обнове Југославије — при чему је и тада било јасно, како је напоменуо Фуст, да ће бити потребне деценије како би се обновило рушење у Србији и суседним земљама, макар само да би се достигао предратни ниво.
Авијација НАТО-а је 24. марта 1999. почела бомбардовање територије Савезне Републике Југославије. Војна операција Алијансе спроведена је без одобрења Савета безбедности УН и на основу тврдњи западних земаља да власти СРЈ спроводе етничко чишћење на Косову и наводно тамо изазивају хуманитарну катастрофу. У нападима на војне циљеве НАТО је активно користио муницију са осиромашеним уранијумом. Такође су често коришћеме касетне и експлозивне ваздушне бомбе, од којих многе нису експлодирале и још увек леже у земљи.
Жртве агресије углавном су били цивили. За 78 дана ваздушних напада према различитим подацима погинуле су измеу две и по и три и по хиљаде људи, укључујући 89 деце. Рањено је 12.500 људи. Међу војницима и полицајцима је погинуло 1.031, а више од пет хиљада је рањено.
