Очигледно је да су Москва и Ријад подељени око будуће стратегије ОПЕК+.
Ријаду треба барел од 95 долара, а Русији је довољно 40 долара. Засад се стратегија ОПЕК+ показала успешно, јер су цене „брента“ ојачале за 25 одсто. Ипак, отказивање априлског састанка посматрачи тумаче као нову у низу несугласица између две највеће и најмоћније чланице 24-члане коалиције. Саудијска Арабија мора своју нафту да прода за 95 долара по барелу како би покрила буџетске расходе ове године. Русија је отпорнија, са разноврснијом индустријском базом и „јефтинијом“ државом, па је њен буџет за 2019. базиран на барелу од 40 долара.
Није, међутим, цена нафте једини проблем највећих нафташких држава. Рафинерије се припремају за историјску замену бродских горива, а Међународна агенција за енергију (ИЕА) очекује раст цена нискосумпорних дестилисаних горива, као што је МГО (marine gas oil с мање од 0,10 одсто сумпора м/м) и нискосумпорни дизел. Очекује се да ће те еколошке мере модерним рафинеријама повећати добит, посебно у другој половини 2019. године, када ће нова регулатива почети да „делује“.
Уз то, нафтне компаније желе да постану велики произвођачи електричне енергије како би задовољиле растућу потражњу, посебно електрификацијом транспорта, пише „Гардијан“.
О томе могу ли интернационалне нафтне компаније приуштити себи повећање трошкова улагања у електране, а да и даље одржавају адекватне нивое издатака за своје конвенционалне секторе нафте и гаса, који остају главни покретачи профита и приноса инвеститора, у емисији Енергија Спутњика Јелица Путниковић разговара са Небојшом Ћулумом, чланом извршног одбора струковног удружења Српске нафтно-гасне асоцијације (СНАГА) и стручним сарадником Националног нафтног комитета Србије (ННКС).
