Према наводима локалног листа „Комерсијо“, авиони Ан-124 и Ил-62 са руским војницима и 35 тона терета слетели су на аеродром „Мајкетија“ у Каракасу. Лист тврди да је 99 војника на челу са начелником Главне организационо-мобилне управе Генералштаба Оружаних снага Русије генерал-пуковником Василијем Тонкошкуровом дочекао шеф Одељења за међународне везе и интеграције Венецуеле Маријани Мата, заједно са представником Националне гарде Венецуеле Едгаром Рејесом и члановима руске дипломатске мисије у Каракасу.
Професор Факултета за међународне односе Универзитета у Санкт Петербургу, стручњак за Латинску Америку Виктор Хејфец за Спутњик објашњава да овакав потез свакако не би могао бити плод једностране одлуке, већ постојања званичног споразума на међудржавном нивоу.
„Видите, овај број руских војника који је наводно слетео у Венецуелу свакако није довољан да би се, па чак и заједничким снагама, било шта конкретно променило на међународној сцени. Стотинак људи пре може представљати део војно-техничке групе која пружа саветодавне услуге. Па чак и ако су ови војници део некакве паравојне формације, што се могло чути као претпоставка у неким медијима, то свакако није довољан број да би се направио некакав значајан преокрет ситуације. Дубоко верујем да је ово најпре сигнал о руском присуству, као и показатељ да Москва жели да остане део политичког, преговарачког процеса“, истиче руски стручњак.
Дмитриј Песков, портпарол руског председника Владимира Путина, одбио је данас да прокоментарише медијске извештаје о томе да су у Венецуелу долетела два руска авиона са војницима и опремом.
Генерални директор Латиноамеричког центра у Русији Јегор Лидовској такође није могао ни да потврди ни да демантује ову информацију, истакавши да је ово питање искључиво у надлежности Министарства одбране Руске Федерације. Међутим, Лидовској сматра да би, ако руски авиони и јесу слетели у Каракас, то вероватно могао бити само наставак одавно успостављене врло тесне сарадње између Русије и Венецуеле.
„Још у време Чавеза, Венецуела је купила много руског оружја. Стога, можда се ради само о редовном ремонту или заједничким војним вежбама. Друго је питање зашто је толико пажње западних медија поклоњено овом догађају? Чини се да изнова желе да прикажу Русију као агресора. Делује да сасвим легалну техничку сарадњу две суверене државе Запад жели да прикаже као зависност Мадура од помоћи Русије. Истовремено, Хуан Гваидо је добио америчко оружје мимо свих општеприхваћених норми, правила и тако даље. А да не помињемо да Гваидо, иако га Запад сматра председником Венецуеле, заправо није шеф државе“, подвлачи Лидовској.
Што се тиче даљег решавања напете ситуације у Венецуели и учешћа Русије у том процесу, Хејфец сматра да би осим што пружа подршку Мадуру, Русија требало ипак да покаже и интересовање за могући разговор са опозицијом. Иако сматра да су шансе за тако нешто мање него прошле године, наш саговорник не искључује могућност избијања војног пуча. Међутим, Хејфец истиче да ће ко год се у будућности буде нашао на челу државе, имати велике проблеме да се избори са економском ситуацијом.
„Ако говоримо о Влади Мадура, мислим да нема шансе да он опстане на власти до краја предвиђеног мандата. Једноставно, све је мање економских услова за то. Све је мањи обим производње нафте, у овом тренутку је чак мањи од 100.000 барела дневно. У последње време се због бројних разлога производња нафте успорава, готово је дошло до обуставе читавог процеса. Нејасно је шта ће бити са тешком нафтом која је похрањена у резервоарима. Без живог новца, без зараде, тешко да Николас Мадуро може остварити даље економске маневре. Јасно је да ни Русија ни Кина не могу издржавати тако велику земљу. Према проценама, за опоравак земље је потребно до 25 милијарди долара само током једне године и вероватно у наредне три“, објашњава наш саговорник.
Ипак, Лидовској сматра да је цела прича око хуманитарне кризе и тешке економске ситуације више плод медијских спекулација, него што осликава реално стање ствари. Наш саговорник додаје да је истина да у Венецуели иначе има много сиромашног становништва, али да се Влада труди да им путем специјалних програма помогне.
„У (венецуеланској) федералној држави Варгас на аеродром ’Ла Гваира‘ свакодневно слећу авиони пуни хране коју је држава Венецуела купила, подвлачим, купила за своје становништво. Храна стиже из пријатељских држава попут Мексика, Турске, Кине, Русије, Ирана и других које подржавају програм Владе у Каракасу, путем којег помаже свом становништву. Једноставно, овде се ради о замени теза. У Венецуели нема хуманитарне кризе, већ је дошло до погоршавања економске ситуације због санкција и других отежавајућих мера које спроводе САД“, објашњава наш саговорник.
Руски аналитичари као могућу платформу, у оквиру које би се организовао ефикасан преговарачки процес, виде БРИКС. Ипак, многи су и резервисани, имајући у виду чињеницу да је на челу кључне регионалне снаге — Бразила сада човек који више одговара интересима Запада.
„БРИКС би био веома добра варијанта, али брине ме став Бразила, тачније председник Болсонара, који је на чело државе дошао после исфабриковане оптужбе на рачун претходника. Питање је да ли ће као љубитељ лика и дела Доналда Трампа садашњи бразилски председник заиста спроводити жеље свог народа. Брине ме такође могућност да и бразилска опозиција може у виду ината довести у питање цео преговарачки процес и на њега негативно одреаговати. Али, сваки покушај дискусије и мировног регулисања је апсолутно добродошао“, изричит је Лидовској.
Далеко прагматичније на ову могућност гледа Хејфец, истичући да би БРИКС био логичан формат, где би Русија и Кина, које подржавају Венецуелу, могле да наведу Бразил на одређене уступке.
„То је свакако добра могућност. Бразилске власти су већ изјавиле да би хтеле да размотре кризу у Венецуели у оквиру БРИКС платформе. Нисам спреман да тврдим да би се ови преговори успешно завршили, али осим Бразила у преговорима би учествовале још три државе које подржавају Каракас. Осим што Русија и Кина отворено и интензивно пружају подршку Мадуру, ту је и Индија — једина држава на свету која купује нафту из Венецуеле за жив новац. Купујући венецуеланску нафту, Русија и Кина тиме наплаћују кредите. Дакле, у оквиру БРИКС формата, Венецуела би имала већину држава ’на својој страни‘“, оптимистично закључује Хејфец.
