Ноћ уочи НАТО агресије наши авиони „миг 29“ прелетели су са аеродрома „Батајница“ на друге аеродроме. Да ли је тактика употребе наше авијације била добра?
О томе су у емисији „На нишану Лазанског“ говорили генерали Љуба Бајић и Бранко Билбија, као и Душан Пророковић из београдског Института за међународну политику и привреду.
Говорећи о тактици коју је током бомбардовања спроводила тадашња Савезна управа контроле летења, генерал Билбија, који је током агресије био директор те цивилне институције која се бави контролом летења, прича како је један од авиона „миг 29“ био „сакривен“ испод крила великог ЈАТ-овог ДЦ10.
„Ми смо имали ’јак-40‘, који смо исто тако разместили у шумарке поред аеродрома, а ’миг 29‘, са којим је 24. марта слетео мајор Љубиша Кулачин, ставили смо испод крила ДЦ10 и у хангаре и развлачили смо га по цео дан по аеродрому и скривали га, јер када прођу сателити, сниме га, па јаве позицију, а у међувремену га ми изместимо на друго место“, препричава Билбија догађаје из НАТО агресије.
Тактика употребе југословенске ловачке авијације током НАТО агресије била је, каже генерал Бајић, максимално економична.
„Наређивано је да авиони полете, иако се знало каква је технолошка разлика између наше авијације и авијације агресора, а посебно бројност противника. Али не могу да искључим из тога и питање морала пилота и дужности према отаџбини“, каже Бајић.
Да су авиони били груписани у веће групе, југословенска авијација прошла би као сиријска у долини Бека, додаје он.
Такав однос снага у корист агресора до тада није виђен у историји ваздушног ратовања, наглашава Бајић и додаје да у питању није само однос технологије, већ и информација.
„Непријатељ је имао ’Аваксе‘, један у Мађарској, један изнад БиХ, један у Јонском мору. Они су наше авионе видели када ’рулају‘ и њихови авиони који су били у ваздуху, у зонама очекивања, примали су ту информацију. Чим полети, он га прати и усмерава своје авионе. Ми нисмо имали ту могућност. Наши пилоти су били, да тако кажем, глуви“, каже Бајић.
У српској јавности од 1999. расправља се о томе да ли рат из 1999. може да се окарактерише као агресија или не, наглашава Пророковић. Ми имамо проблем појмовног одређења операције НАТО против СРЈ, а камоли учешћа суседних држава у бомбардовању, додаје он.
Притом се не ради само о уступању ваздушног простора, већ и уступања копна у Бугарској и Албанији.
„Важно је да се ствари коначно назову правим именом и да ми ово терминолошки одредимо као агресију. Морамо да чекамо и да на томе инсистирамо. НАТО то неће прихватити из својих разлога — ако је нешто агресија, имате право покретања приче о ратној одштети, о ратним злочинима који су почињени против нас… Мени је логика НАТО земаља потпуно јасна, али ми морамо да штитимо своје интересе и да говоримо упорно о агресији“, каже Пророковић.
Еуфемизам „бомбардовање“, који је обично у употреби, није тачан, јер је бомбардовање била само једна димензија у рату НАТО-а против СРЈ, додаје он.
„Ми смо имали копнену инвазију, имали смо психолошки рат, пропагандни рат, имали смо економски рат који је против нас вођен. Интервенција такође не може да се користи, јер са аспекта политикологије, интервенција је увек ограниченог карактера. Оно што смо имали као дејство НАТО-а у БиХ против Републике Српске била је интервенција, која је трајала неколико дана, ограниченим средствима и са лимитираним циљевима. Без легалног покрића, рат НАТО-а против СРЈ не може да буде ни бомбардовање, ни интервенција, већ само агресија“, категоричан је Пророковић.
