Ова „трансформација НАТО-а у институцију спремну да наметне своје вредности силом“, записао је још пре 20 година у „Њузвику“ доајен америчке спољне политике Хенри Кисинџер, догодила се „када су се три бивша совјетска сателита прикључила НАТО-у“, а том трансформацијом „прекршена су понављана америчка и савезничка уверавања да Русија нема чега да се плаши од ширења НАТО-а, будући да сама повеља Алијансе наводи да је то чисто дефанзивна институција“. Ово након што су прекршена и она обећања с краја Хладног рата да се НАТО неће ширити уопште…
Узгред буди речено, ако је веровати Кисинџеру, агресију тешко да смо могли да избегнемо јер преговори у Рамбујеу који су јој претходили, оцењује, уопште и „нису били преговори, као што се тврди, већ ултиматум“. Била је то само „провокација, изговор да се започне бомбардовање“.
Зашто је НАТО тако жарко желео да нападне нашу земљу? Да ли је циљ била искључиво окупација Косова и Метохије, или пак разлоге треба тражити и у самој споменутој трансформацији из одбрамбеног у агресивни пакт? Да ли би НАТО, као чисто одбрамбени савез, уопште имао оправдање да настави да постоји и да се шири после Хладног рата, да бомбардовањем наше земље није променио своју мисију након што је пригодно, за ту сврху, измислио доктрину „хуманитарних интервенција“?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили проф. др Митар Ковач, генерал-мајор у пензији и председник Евроазијског безбедносног форума, и дипломата Зоран Миливојевић.
„Иако је НАТО себе декларисао као одбрамбени савез, у својој суштини он је од оснивања офанзивни пакт — зато је као реакција и настао Варшавски уговор“, напомиње Митар Ковач. „А нестанком Варшавског уговора НАТО је показао то своје право лице, одмах прекршивши обећање да се неће ширити даље на исток“.
Документи који су крајем 2017. декласификовани у САД показују да је Москви заиста било обећано да се НАТО неће ширити на исток. Та обећања дали су амерички председник Џорџ Буш Старији, његов државни секретар Џејмс Бејкер, британска премијерка Маргарет Тачер и њен наследник Џон Мејџор, немачки канцелар Хелмут Кол, француски председник Франсоа Митеран, тадашњи директор ЦИА Роберт Гејтс, генерални секретар НАТО-а Манфред Вернер… Јасно је зашто су сви они лагали — без тих обећања Москва не би дала одобрење за уједињење Немачке — али питање је: због чега је НАТО-у уопште било важно да се прошири даље на исток?
„НАТО је инструмент за проширење доминације и остваривања утицаја Запада“, објашњава Зоран Миливојевић. „Показало се да је та војно-политичка компонента најефикаснији метод да се контролише простор који је заузет, и да се он потпуно интегрише у западну сферу утицаја. Баш зато прва претпоставка за улазак у суптилнији облик интеграција, у Европску унију, и јесте улазак у НАТО. Инструментима силе, наиме, понајбоље се остварују контрола и непосредни утицај на политички систем“.
Слично ће и Митар Ковач: „Разлог се налази у економском интересу. Иза НАТО-а стоје владе држава Запада, али и неформални центри моћи из сфере крупног капитала. Запад је одувек тежио ка освајању нових тржишта и добијању нових ресурса по знатно нижим ценама. То је и сама суштина и логика постојања НАТО-а“.
А неизоставан корак у овом процесу била је и агресија на тадашњу СР Југославију, која је, поред „овладавања територијом од изузетног геостратешког значаја“, имала и још неколико циљева на које указује Зоран Миливојевић: „Агресија на нашу земљу није била само логични корак у том процесу експанзије НАТО-а, већ и прилика да он изађе из оквира Уговора о НАТО-у, односно његовог Члана 5 који предвиђа узајамну помоћ чланица само у случају напада на неку од њих. Такође, не треба заборавити ни да је то била прилика да се Немачка први пут од Другог светског рата војно ангажује. А на нашем случају створен је и механизам такозваних ’хуманитарних интервенција‘, који је потом примењиван и у другим земљама“.
Имајући све то у виду, на трагу цитираних речи Хенрија Кисинџера, проф. Ковач уверен је да агресију нисмо могли да избегнемо: „Тадашња СРЈ рат није желела нити јој је он био потребан, и чинила је све да избегне ту опасност. Истовремено, нормално је што није могла да пристане на споразум који је угрожавао њену независност и контролу територије; то би били уступци које ни једна земља у савременој историји није направила. Ми смо, једноставно, били пројектовани да будемо нападнути, и агресију нисмо могли да спречимо“.
„Агресију смо могли да избегнемо само тако што бисмо се унапред предали, променили свој политички систем и међународни положај. То се види и данас — циљ је да се потпуно сломи српски отпор. Ако би Србија постала потпуно зависна, и војно и политички, проблем би, са становишта Запада, био решен“, додаје Зоран Миливојевић.
Иако је НАТО агресија на СР Југославију у много чему послужила сврси којој је и била намењена, изазвала је и једну важну а нежељену последицу унутар самог НАТО-а, на коју је Кисинџер указао још током трајања косовског рата. Усред трајања тог рата, наиме, „Европа је већ почела да извлачи закључак да мора да убрза стварање сопствених институција како би повећала своју аутономију у односу на САД… Алијанси прети најгори од свих могућих сценарија: Европа која узима већу слободу деловања у односу на САД, али с мало стварне способности да делује самостално; и Америка отуђена од Европе“.
„То је процес који се одвија и дан-данас, а у последње време и ескалира“, коментарише Зоран Миливојевић. „Истовремено, међутим, с овим покушајима осамостаљења Европе у односу на Америку сведочимо и наставку експанзије НАТО-а, чија се искључива функција налази у продужењу зависности Европе од Вашингтона. Да није НАТО-а, како би изгледали односи Русије с осталим европским земљама? Како би се европске земље понашале, и да ли би можда гледале своје интересе, да нема тог НАТО кишобрана? Нема дилеме какав је одговор на та питања“.
