Председник Привредне коморе Србије (ПКС) Марко Чадеж ових дана је из Абу Дабија поручио да можемо да очекујемо нови талас инвестиција из Уједињених Арапских Емирата, да агробизнис и даље остаје за њих значајан сектор за улагања, али су у разговорима показали заинтересованост и за наш ИТ сектор.
Новосадска лука продата је ових дана компанији „Портс Дубаи“ за почетну цену од непуних осам милиона евра, а купац би у наредне три године требало да уложи најмање 15 милиона евра у њену модернизацију.
Да ли су досадашњим улагањима компаније из Емирата већ стратешки означиле своје присуство у овом делу света, где их раније није било? Може ли се то рећи с обзиром на значај удела Етихада у нашој националној авио-компанији, с обзиром на посед који је „Београдом на води“ компанија из Емирата добила у срцу Београда, али и на куповину ПКБ корпорације са 17.000 хектара земље углавном на територији две београдске општине? Треба ли посебно указивати каква је стратешка позиција новосадске луке на Дунаву?
Протеклих недеља смо били сведоци константних и нескривених притисака Вашингтона поводом најава да би Кинези могли да купе италијанску „Луку Трст“, као још једну капију за улазак њихове робе у Европу. Није Нови Сад, наравно, Трст, нити је Дунав море. Али, зар је потребно објашњавати какав је његов значај с обзиром на повезаност Северног и Црног мора захваљујући Дунаву и каналу Рајна-Мајна-Дунав. А лука у Новом Саду је тренутно једина наша озбиљнија лука, с обзиром на то да смо београдску, захваљујући приватизацији, учинили мртвом. Али, очигледно ни Арапи нису Кинези, да би Запад оличен у Вашингтону имао нешто против ове куповине.
На питање Спутњика о досадашњим пословима са арапским партнерима, са којима до пре шест година готово да нисмо имали контакта, у Привредној комори Србије су прво скренули пажњу да су за такве податке о инвестицијама у Србију задужени Развојна агенција Србије (РАС) и Министарство привреде, уз опаску да званични подаци о страним директним улагањима по компанијама не постоје. Напросто, како објашњавају, не постоји законска регулатива о извештавању компанија о висини инвестиције. Из тог разлога, податке о инвестицијама требало би, како је наведено, узети само као индикативне вредности.
Из Развојне агенције Србије (РАС) о инвестицијама компанија из арапског света Спутњик је добио одговор са подацима закључно са 2017. годином, али уз напомену да су због непостојања званичних података о висини улагања по појединачним компанијама наведени они који су добијени на основу истраживања које спроводи РАС.
У њиховој табели највећих инвестиција арапских земаља у Србији налази се по једна компанија из Катара и Туниса и девет из УАЕ и евидентирано је само колика су планирана улагања и планиран број радних места, али не и шта је инвестирано.
„Што се тиче компанија из Емирата које су инвестирале у нашу земљу, којима на основу података РАС-а и Министарства привреде располаже ПКС, можемо да кажемо да је све почело са ’Ал дахром‘, која је 2014. године преузела 51 одсто власништва ’Руднап аграрa‘, чиме је постала већински власник новооснованог друштва ’Дахра Руднап‘. Реч је о светском лидеру у агробизнису, који би у Србији требало да обрађује земљиште на површини од 500 хектара, углавном воћњаке. Ово предузеће је приватизовало и ПКБ, на основу чега је, у склопу трансакције, преузело и обавезу да у наредне три године инвестира 30 милиона евра у унапређење пословања ПКБ корпорације“, каже за Спутњик Данијела Стрижак, руководилац Центра за сарадњу са извозницима у ПКС.
Након тога, емиратска компанија „Елит агро“, која такође улаже у сектор агробизниса, купила је и ергелу Зобнатицу. Данијела Стрижак указује да се они углавном баве узгојем пшенице, јечма, соје, сунцокрета и кукуруза, али и коња. Једна од инвестиција из Емирата која је ушла у Србију је и „Мирабанк“, која представља прву банку из УАЕ у региону, која је почела са корпоративним радом у Србији крајем 2015. године и оснивачким улогом од 300 милиона долара. Реч је, како је рекла, о првој гринфилд инвестицији у банкарски сектор Србије од 2008. године.
„Поред тих инвестиција, Влада Србије је потписала уговоре о заједничком улагању са неколико компанија из УАЕ и то: ’Белгрејд вотерфронт капитал инвестмент‘, код нас познат као ’Београд на води‘, чија се вредност процењује на око 3,5 милијарди евра; ’Етихад ервејз‘ (Ер Србија) на основу Споразума о стратешком партнерству, компанија из УАЕ постала је власник 49 одсто капитала српске компаније, док је Влада Србије задржала 51 одсто власништва у компанији. Планирано је да ова компанија уложи 40 милиона долара у заједничку компанију и обезбеди још 60 милиона евра кроз кредитне линије. Последња компанија је ’Ал Равафед‘,која се бави прехрамбеном индустријом и преузела је обавезу улагања у износу од 140 милиона долара до 2019. године“, прецизирала је саговорница Спутњика.
У том низу, последња је куповина „Луке Нови Сад“. Међутим, колико је од тих инвестиција реализовано, саговорница Спутњика не може да каже, управо због тога што компанија по закону није дужна да пружа податке о вредности своје инвестиције.
А недостатак информација изазивао је коментаре у сваком од наведених случајева, као и спекулације о разлозима доласка и њиховом економском учинку. Тако су медији, између осталог, писали да је компанија „Ал Равафед“, која је купила или узела у закуп око 10.000 хектара у Војводини, прве године забележила губитак од 20 милиона динара, а следеће 2015. он је износио 217 милиона. Све уз питање како 93 запослена обрађују 10.000 хектара и да не треба да чуди што су у 2016. имали једва 700 килограма соје по хектару, за разлику од наших пољопривредника који су бележили род од три тоне.
Професор на Београдској банкарској академији Божо Драшковић указује на два најчешће кључна аспекта када се појављују страни инвеститори.
„Постоје они који делују самостално, али и они који делују у сагласности са циљевима њихових држава. Када је реч о арапском свету, или инвестирању из арапског света, треба посматрати ствар и из угла како они примају стране инвестиције. Значи, земље арапског света, малтене све, када је реч о инвестирањима у крупне области —инфраструктуру, нафтну индустрију, не дозвољавају ниједном страном инвеститору да буде власник више од 49 одсто“, указује саговорник Спутњика и са жаљењем констатује да ми немамо такву стратегију.
„Пуштамо страним инвеститорима да улазе у неке секторе, што касније може бити стратешки и политички врло проблематично. Дакле, неке инвестиције које долазе из арапског света, врло често имају и стратешки значај за њих, или за неког њиховог за кога они раде“, истиче овај економиста, који указује на проблем што уговори нису доступни јавности и не зна се какве ће економске ефекте од инвестирања имати партнер из иностранства, а какве наша земља.
На питање зашто је баш Србија била занимљива компанијама из Емирата, са којима до 2012. такорећи нисмо имали контаката, Драшковић указује да су били вођени стратешким, дугорочним интересима, како би се овде заузеле позиције пре него што Србија евентуално постане чланица ЕУ.
„ЕУ води рачуна, а и поједине земље, попут Мађарске и неких других, осетљиве су на продор тог капитала. Ви стратешки морате да водите рачуна коме ћете дати погодности, с ким можете имати пријатељске односе, а с ким и проблеме. Нисам сигуран у погодност и стратешки дугорочне интересе Србије, да су они задовољени у ма ком погледу ако се отвара толико простора за арапски капитал“, каже овај аналитичар Института економских наука.
На питање колико је Србија са овим арапским инвестицијама на добитку, а колико компаније из УАЕ, Драшковић каже да се плаши да смо ми врло мало на добитку.
„Ваљало би погледати запослене, плате, плаћене порезе, као и колико ће они на дуг рок имати користи не само у економском погледу, већ у неком будућем стратешком погледу освајања појединих ресурса. На крају крајева, постоји нешто што је уплив делова арапског капитала и врло је присутан у Босни и Херцеговини, не у Републици Српској, него у Федерацији БиХ. И тамо постоје врло снажне инвестиције“, напоменуо је саговорник Спутњика.
Изненадним присним везама Србије и Емирата бавили су се и медији на Западу, али и на Блиском истоку, уз најразличитије спекулације.
Уз констатацију да је принц Абу Дабија Мухамед бин Зајед ал Нахјан амерички посредник у Источној Европи, портал „Око Блиског истока“ (Middle East Eye) својевремено је пренео оцене да је разлог инвестирања УАЕ у Србију управо стратешко позиционирање Емирата, између осталог, да спречи ширење економског и геополитичког утицаја Турске на Балкану. Али и то што би Запад хтео да спречи Србију да се превише веже за Путинову Русију у сектору одбране, јер Србија са добром наменском индустријом има шта да понуди Блиском истоку, а Емирати су, према подацима Међународног мировног истраживачког института из Стокхолма, међу пет највећих увозника оружја на свету.
