Пре почетка НАТО бомбардовања 1999. долазило је до крвавих размена ватре између југословенских и албанских граничара помогнутих припадницима ОВК. Граничари су спречавали илегални улазак оружја за терористичку војску на Косово и Метохију. Највећи окршај, битка на Кошарама, почео је 9. априла и трајао све до краја НАТО бомбардовања, до повлачења југословенске војске са Косова.
План терориста био је изненадни напад, како би се Војска Југославије истерала на чистину, што би омогућило НАТО авијацији да је бомбардује.
Пакао Кошара — тако ову битку називају преживели који су после тешких борби ипак успели да спрече улазак терориста на територију своје земље.
Тибор Церна, млади Мађар из Дебељаче код Панчева, оставио је своју породицу и бенд у коме је свирао и у војску у Ниш стигао 24. јуна 1998. После свега неколико дана пребачен је на Косово и Метохију, у Пећ, а затим још ближе граници с Албанијом, у Ђаковицу.
Иако је војна обука трајала пола године, под пуном ратном опремом, на фронту се нашао само два месеца након полагања заклетве.
„На давању заклетве они су већ имали ’шкорпионе‘ и били потпуно опремљени за ратовање. Могли смо преко неких веза да га спречимо да оде у рат. Није било шансе. Вратио се на Косово и није се вратио кући. Довезли су га у ковчегу“, присећа се Тиборов отац Јожеф Церна.
Голобради младићи од 18 до 22 године борили су се на Кошарама до последњег даха са десет пута јачим непријатељем. Одупирали се тенковским и минобацачким нападима, али и бомбама НАТО-а. Циљ: одбрана положаја — по сваку цену.
„Пузали су по снегу, правили тунеле, копали јаме. Ни на шта се нису грејали. Некада нису имали ни по три дана да једу, ни да пију. Остајали и без муниције. Они су били колатерална штета за војску — отписани“, прича отац.
Кобни дан. Мало даље од рова у коме је био командир стрељачког одељења Тибор Церна, међу добровољце је пала граната. Младић из Дебељаче својевољно је напустио заклон, изашао на отворен простор и примио метак у груди.
„Хтео је да их довуче, јер су рањеници запомагали. Команда је била да не смеју да иду да извлаче те људе. Био је упоран. Осталима је рекао — ма не морате, идем сам!“, прича Ката Церна, мајка погинулог хероја.
Снајпер га је погодио.
„Кажу да је покушао да превије рану, пао на колена, извадио завој из целофана и само клонуо…“, сведочи мајка.
Иако тешко рањен, Тибор се одржао на ногама до следећег хица, који га је погодио у врат. Захваљујући његовој жртви, откривен је положај непријатељског снајперисте, који је елиминисан.
„Имам информацију да мог сина није убио Шиптар из Албаније, већ плаћеник. Да ли је тачно или не, не знам. Али кажу да су плаћени снајперисти били ту, да се тачно зна ко га је убио, странац, из западних земаља“, каже Ката Церна.
О присуству страних плаћеника у заузимању карауле на Кошарама говоре и званични подаци терористичке ОВК о погинулима. Међу њима су чак и двојица НАТО војника.
„Ја сам полунемица, мојим рођацима сам написала у писму: Захваљујући вама, опет овај народ страда, а у том народу и мој син. Опет захваљујући мојим рођацима Немцима, који су тукли по мом народу. Без обзира што нисам Српкиња. Ја сам рођена овде, мој отац је рођен овде, моја бака…“, прича Ката Церна.
Неколико дана након Тиборове погибије, Војска Југославије кренула је у контранапад на терористе ОВК, како би повратила позиције на караули Кошаре. Међутим, НАТО авијација на војнике је бацила касетне бомбе. Рањено је више од 40 младића, а њих осморица отишла су за Тибором Церном.
Тиборво тело предато је родитељима без присуства војних лица, сахрањен је без војних почасти. Држава је ипак одала дужно поштовање Тибору и његовим друговима, због велике храбрости, сви су одликовани.
Тибор Церна добио је и споменик у Дебељачи.
