Упркос отвореном противљењу Вашингтона, Италија се званично прикључила кинеском мегапројекту „Један појас, један пут“ и постала прва међу чланицама Г7 која је то учинила. Упркос противљењу Вашингтона, али и сопственим оценама да је Кина „системски ривал“ Европске уније, сад такву могућност најављује и немачка канцеларка Ангела Меркел, која је овог уторка, после састанка са кинеским председником Си Ђинпингом, изјавила да је „пројекат ’Пут свиле‘ веома важан“ и „ми, Европљани, желимо да играмо активну улогу и учествујемо у том пројекту“. Слично ће, после тог састанка коме је и сâм присуствовао, и председник Француске Емануел Макрон. „ЕУ и Кина“, рекао је, „као важне силе на светској сцени, треба да повећају узајамно стратешко поверење и да промовишу сарадњу кроз дијалог. Иницијатива ’Један појас, један пут‘, коју је предложила Кина, значајна је и може да има важну улогу за светски мир, стабилност и развој.“
А Кина на то узвраћа наруџбином 300 „Ербасових“ авиона — посао вредан око 30 милијарди евра — и позивима на даље продубљивање обострано корисне сарадње кроз даљу промоцију мултилатерализма на светској сцени.
Или пак „Пекингу није стало до мултилатерализма, већ пре до билатерализма и, на крају крајева, до сопственог хегемонизма“, како тврди скептични „Дојче веле“? Колики су домети и какве су могуће последице овог повезивања Кине и Европе? И шта ту Америка може да учини?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили сарадник Института за европске студије Слободан Зечевић и дугогодишњи спољнополитички уредник у Танјугу Борислав Коркоделовић.
Одговарајући на питање да ли је „Један појас, један пут“ „један од најамбициознијих инфраструктурних пројеката који су икада замишљени“, како оцењује утицајни амерички Савет за спољне односе, или је пак то „бескорисни кинески пројекат“ коме „не треба давати легитимитет“, као што тврди званичник америчког Националног савета за безбедност Герет Маркиз, Борислав Коркоделовић оцењује да би „на скали од 1 до 100, 60 до 65 одсто ишло у прилог ове иницијативе коју је Си Ђинпинг иницирао 2013. године. Без сумње, ово је огроман пројекат коме у овом тренутку нико не може да парира“.
О томе, указује Коркоделовић, уверљиво сведочи и податак да се пројекту, само пет и по година од његовог покретања, прикључило (или је званично исказало намеру да му се прикључи) преко 120 држава и 30 међународних организација. Поврх тога, како наводи банка „Морган Стенли“, до 2027. Кина у овај пројекат намерава да уложи невероватну суму од 1.200 до 1.300 милијарди долара…
Све су то разлози због којих је на нови кинески „Пут свиле“ већ ступило 11 чланица ЕУ кроз иницијативу „16+1“, у којој је и наша земља, те Италија, Малта, Португалија и, последњи у низу, Луксембург.
„Кина има визију коју овим пројектом жели да оствари, а ЕУ сад покушава да се позиционира у односу на то и да формулише сопствену стратегију у односу на Кину“, објашњава Слободан Зечевић. „Трговинска размена између Европе и Кине је већ сада огромна и износи око милијарду евра дневно, тако да је јасно да постоји обострани интерес за сарадњу. С друге стране, међутим, ЕУ је свесна да јој Кина постаје системски конкурент и то не само привредни, већ и политички, који настоји да промовише сопствени политички модел.“
Управо због тог поимања Кине као ривала, све и ако се с њим мора сарађивати, Зечевић као „пуку реторику“ одбацује преокрет који је, иначе, нарочито упадљив у ставовима које о пројекту „Један појас, један пут“ јавно изражава француски председник Макрон; пре само годину дана, наиме, он је упозоравао да ће се „претворити у (кинеске) вазале“ сви који се нађу на „Новом путу свиле“, док сада о њему говори као о „значајној иницијативи“ која „може да има важну улогу за светски мир, стабилност и развој“.
Тек, настојећи да ублажи сумње да се иза иницијативе „Један појас, један пут“ крију намере о успостављању хегемоније Кине уместо САД, после састанка са Меркеловом, Макроном и председником Европске комисије Жаном Клодом Јункером, Си Ђинпинг је изнео четири предлога за управљање глобалним процесима и недостацима — под један, мултилатерализам и јачање улоге Уједињених нација; под два, „узајамно поштовање и поверење“, „јачање стратешког поверења и умањивање узајамних сумњичења“; под три, „одбацивање хладноратовског менталитета“ и под четири, „сарадња на узајамну корист како би се решио проблем развојног дефицита“.
„Реч је о идеји Си Ђинпинга о заједници свих народа који живе у хармонији“, објашњава Коркоделовић. „Кини, као земљи с 58 етничких заједница у којој живи 1,4 милијарде људи, са историјом од преко пет хиљада година, основни принцип јесте стабилност; стабилност код куће и у свету. То се сматра основним предусловом за напредак и Кине и њених партнера.“
Стога и не чуди што се оваквој визији света Вашингтон супротставља и сасвим отворено. На свом званичном Твитер налогу Савет за националну безбедност САД успротивио се „предаторском приступу Кине“ и прикључењу чланица ЕУ иницијативи „Један појас, један пут“, скоро истовремено је јавно припрећено Немачкој да ће јој бити ускраћен приступ обавештајним подацима ако не одбаци кинески „Хуавеј“ у изградњи своје 5Г мреже, на шта Немачка не пристаје…
„Американци заиста страхују од Кине коју сматрају за свог најозбиљнијег ривала“, напомиње Слободан Зечевић. „А нарочито их забрињава технолошки напредак Кине, па отуда и покушаји да се Европа наговори да одустане од сарадње с ’Хуавејом‘. И ту заправо лежи суштинско питање — да ли ће Европа моћи да изгради сопствени суверенитет и да постане независан фактор на међународној сцени, или ће и даље бити нека врста подизвођача радова у корист Сједињених Држава? То је проблем с којим се ЕУ суочава од самог свог настанка.“
У том погледу, „иако су Европској унији, због негативног привредног раста после светске економске кризе 2008. године, очајнички потребне инвестиције и економски развој“, Коркоделовић није оптимиста: „У мирним условима развој Кине је незаустављив. Они очекују да ће постати развијена земља до 2049. године, али за то су им потребне наредне три деценије мира и стабилности. Баш зато и не верујем да ће се САД одрећи разноразних метода спутавања тог раста, али очекујем и да ће у таквим ситуацијама Западна Европа, као и до сада, пре стати уз САД него уз Кину.“
