Према писању италијанских медија од пре неколико година, листова „Република“ и „Коријере“, само је италијанска армија имала више од 60 умрлих војника од последица радијације, а она је опет последица употребе муниције с осиромашеним уранијумом, што је нека врста државне тајне у Италији. Наиме, италијанска војска негира да су они умрли од радијације, јер су многе породице умрлих војника покренуле и судске тужбе против државе.
Мисија Кфора на Космету траје већ 20 година и, без обзира на ограничено временско трајање мандата разних националних војних и полицијских контингената, долази до одређеног „замора људског материјала“. Односно, у земљама које шаљу своје војнике на Космет, оружане снаге се смањују тако да је и ротација јединица које одлазе на Космет све чешћа, поједине трупе имају све мање времена за одмор у матичним државама, а већ су на реду да опет иду на Космет. Без обзира на претходне психолошке припреме припадника тих јединица, код појединаца долази до пада психичког тонуса, што је увод ка суицидности.
С друге стране, припаднике Кфора на Космету локално албанско становништво све се више доживљава као окупаторе, па су тако и третирани. Време некадашње љубави између Албанаца и снага Кфора изгледа да је дефинитивно прошло, што је још у марту 2004. године констатовао „Лос Анђелес тајм“, описујући сцене када су амерички војници морали да пуцају у Албанце не би ли их тако зауставили у насиљу против Срба 17. марта. 2004. У околностима када су војници Кфора годинама затворени у својим базама, када немају контакта са локалним становништвом, када све чешће наилазе на нељубазна лица локалних становника, када више нема цвећа и чашћавања, а у базама је строго забрањен алкохол и коцка, све се своди на интернет, филмове и билдовање. Ко није љубитељ тих ствари, има вишак времена да се позабави собом. Понекад и на трагичан начин…
У таквом косметском контексту и после свакодневних патрола, понеки припадници Кфора су вероватно потиштени, најблаже речено нерасположени. Јер смањење психичког тонуса може изазвати не само неке лоше вести од куће, већ и вишекратно понављање једног истог патролирања, истим путевима и по истим местима. То може да доведе до слабијег квалитета обављања посла, до опуштања, јер будност много више слаби за време једноставних задатака него код сложенијих. Што опет може да изазове критике од стране командујућих подофицира и официра. Код човека је најважнији моменат који изазива емоционалне реакције, заправо – реч.
Непријатне вести од куће, оштре примедбе старешина на терену, груб однос надређених, прекори, казне, све то слаби унутрашњу концентрисаност и психомоторне способности војника, што све може да доведе и до суицида. Истина, све јединице Кфора на Космету имају своје психологе, али сваком је психологу вероватно тешко да војницима објашњава како то да су они од некадашње улоге ослободилаца Космета сада, после 20 година, у улози окупатора Космета. И да их тако мање-више отворено доживљавају не само Срби, већ и локални Албанци, некадашњи „добри момци“ Запада…
