Тврди да је због постизања монструозних циљева НАТО напао са два континента и ангажовао је сва расположива средства — све конвенционално наоружање, али је употребио нуклеарно и хемијско оружје, радиоактивну муницију и бојне отрове, чије карактеристике ми и данас не знамо ком типу припадају.
„На нашу земљу и на српски народ извршена је агресија без преседана у историји ратовања. Алијанса је извршила агресију са монструозним циљевима. Применом доктрине блиц крига за 3-4 дана планирали су да униште главне ефективе Војске Југославије, пре свега Треће армије, а главни циљ им је био Приштински корпус са зоном одговорности на КиМ. Желели су да убију преко 20.000 припадника тог корпуса и да на крилима тог злочина поразе и понизе српски народ, покоре, приморају српску власт да капитулира и призна окупацију“, каже Лазаревић.
Шеснаестог дана рата, 9. априла, почела је НАТО операција „Стрела“, копнена инвазија на нашу земљу која је планирана у Пентагону, са циљем да из Албаније и Македоније уз ваздухопловну подршку пробију фронт Војске Југославије. Од тог тренутка, Лазаревић каже да су Кошаре захваљујући Трећем корпусу постале синоним за одбрану земље. На фронту је било нешто више од 100 припадника граничних јединица Војске Југославије. Због жестоких напада из ваздуха, али и диверзија ОВК, већа помоћ није могла одмах да стигне.
„Било је драматично. Одбрана у зони корпуса није још била чврсто постављена. Међутим, већ сутрадан смо командант Треће армије и ја донели одлуку — по сваку цену бранити. Настао је пакао на Кошарама и у то време је настао израз ’други косовски бој‘. Били смо свесни да жртвујући себе шаљемо поруку читавој Војсци Југославије и Србији — ми се нећемо повући са наших положаја, само преко наших глава, наших живота“, присећа се генерал пуковник.
Лазаревић тврди да је НАТО сломио оштрицу своје агресије са терористичким бандама управо на том правцу и кренули су у напад авијацијом. Колико су били уверени у успех, сведочи и обраћање Била Клинтона јавности, где је навео да је Алијанса убила седам стотина војника Приштинског корпуса на планини Паштрик, а генерал описује како се осећао. „Најтеже у животу. Ја нисам чуо тог бајног Клинтона. Знао сам да желе да врате Србију у камено доба, да је претворе у прах и пепео, у равни сто. Када сам чуо шта је он рекао, за пола сата сам оседео, јер нисам имао комуникацију са бригадом на том правцу којом је командовао пуковник Божидар Делић.“ Онда је уследио антологијски удар — одговор легендарног Приштинског корпуса. Командни кадар ВЈ је и поред изненадног напада врло брзо разрадио одбрану фронта, јер су то били школовани официри.
„Пренета су дејства тамо где је требало. Настао је пакао, али по оне који су нас нападали. Камионима су извлачили своје страдале. Није помогла више ни стратегијска НАТО авијација. Припадници Приштинског корпуса сачували су тај део фронта уз невиђени хероизам, уз беспримерно јунаштво и систем командовања да је Алијанса већ два дана након тога затражила примирје од УН, а знамо да их претходно није питала да ли треба да нас нападне. „Вашингтон пост“ је писао: „Операција ’Стрела‘ планирана у Пентагону снагом одбране српске војске претворена је у кашу.“
Однос снага био је 600:1 на свим ефективима у корист НАТО-а, а у свакодневној борби 30:1. Генерал Лазаревић за Спутњик открива да је успех наше војске био у беспримерном хероизму и патриотизму, несаломивом борбеном моралу и кроз, и данас за агресора несхватљив, ефикасан систем командовања и тактику употребе снага корпуса у одбрани земље. Он тврди да је основни принцип одбране тактике био хуманизам изнад војничке ефикасности, а да је аутохтона одлука команде Приштинског корпуса била бранити Србију по сваку цену.
Приштински корпус је обавило стратегијске задатке — сачували су људе и технику од уништења, одбранили државни интегритет на фронту дугом 251 километар према Албанији и Македонији, угушили су терористичку оружану побуну на КиМ и спречили етничко чишћење које је већ било испланирано. Битка за Кошаре је званично завршена 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије на основу Кумановског споразума са снагама Кфора повукла са Кошара. Главнокомандујући Лазаревић истиче да морал није пао ни после 78 дана борбе, а да је измештање Корпуса за њих било несхватљиво.
„Била је то специфична операција — тешка и претешка, где у колонама напуштате територију коју сте до јуче, до данас бранили и у току измештања губили животе. За мене је то био најтежи тренутак у том рату“, рекао је генерал пуковник.
Додаје да је војска била спремна да се врати на КиМ, на шта по Резолуцији 1244 СБ УН има право. Првог септембра 2000. представљен је Косметски одред. Генерал Лазаревић за Спутњик први пут говори о одреду који је био састављен од професионалних припадника на добровољној основи.
„Извршена је смотра у непосредној близини Ниша, на Петловом бојишту код Пирота. Присуствовало је преко 20 војних аташеа који су посматрали приказ борбених способности. Одмах су телефонирали својим владама да у животу нису видели тако припремљену војску. Ипак, дошло је до промене власти у Србији и тај Косметски одред је једноставно распуштен. Заборављена је одлука СБ и ретко данас било ко и говори о томе“, каже Лазаревић.
Хашки трибунал осудио је Лазаревића по командној одговорности на 14 година затвора због злочина на КиМ. У затвору је провео више од 10 година, где се разболео, а неколико пута је оперисан. На питање ако би са једне стране сагледао људске жртве и сву штету, а са друге бенефите које смо извукли политиком војног супротстављања највећем војном савезу — да ли је вредело, Лазаревић каже:
„За земљу Србију је вредело гинути у то време, а данас, са ове дистанце — за ову земљу Србију вреди живети“, рекао је Владимир Лазаревић, пензионисани генерал-пуковник и некадашњи ратни командант Треће армије и Приштинског корпуса Војске Југославије.
