Четврт века од геноцида европски званичници обележили су различито — иако је шеф Европске комисије Жан Клод Јункер допутовао у престоницу Руанде, где је одржао адекватан говор, председник Француске Емануел Макрон, кога су сви ишчекивали, одлучио је да не отпутује у Кигали. Он је уместо тога примио представнике руандске заједнице у Јелисејској палати, где је званично рекао да ће Француска ускоро формирати комисију која ће коначно размотрити своју улогу у тим дешавањима. Интересантно је да се Белгијанци, који се сматрају најодговорнијим што је до геноцида уопште и дошло, нису ни огласили.
Међутим, да би уопште било јасно лицемерје Европе по овом питању, неопходно је објаснити шта се све догодило те 1994. године, односно због чега је избио сукоб између племена Хутуа и Тутсија.
Убијано 10.000 људи дневно
Парадоксално је што оба та племена говоре истим језиком и припадају истој религији, те је разлику између њих малтене немогуће било уочити. Међутим, ривалитет се створио након што су их Белгијанци колонизовали. Наиме, белгијска управа, под којом је била Руанда, могућност образовања и рада у колонијалној администрацији пружила је искључиво Тутсима, док је у социјалној подели Хутуима била намењена искључиво улога физичке радне снаге. То је заправо и био корен страшног крвопролића.
Све је почело 6. априла атентатом на председнике Руанде и Бурундија, обојице припадника племена Хутуа, који су потом тај инцидент искористили за покретање масовних убистава. Хуту полиција је поставила блокаде на путевима на којима су масакрирали Тутсије, често користећи мачете које је већина грађана имала код својих кућа.
Хиљаде Тутси жена је затворено и злостављано као сексуално робље, комшије су се убијале међусобно, чак је било и случајева да су мужеви убијали сопствене жене, а као оправдање су наводили да су то морали да учине како њих не би убила Хуту полиција. У просеку је 10.000 људи дневно убијано.
Нико није прискочио у помоћ
Најжалосније од свега је то што припадници УН, али и француских снага, које су иначе биле савезнице већинских Хутуа, ништа нису учиниле да спрече масакр. Американци, пак, нису хтели да буду увучени у још један сукоб у Африци након неуспешне авантуре у Могадишу, док су УН у јеку масакра донеле одлуку о смањењу мировних трупа, објашњава за Спутњик Николај Шчербаков из Центра за афричка истраживања Руске академије наука.
Трому реакцију Европе Шчербаков објашњава тиме што се инцидент догодио у периоду када су тек почеле да јењавају последице Хладног рата, те је међународна заједница тек почињала да ствара правне оквире у оквиру којих би требало да се мировне операције спроводе.
„Управо на основу тога Европа и правда своје понашање, односно, држање по страни, а главни разлог немешања у сукоб био је да свет не каже потом како је давала предност одређеној страни“, истиче он.
Шчербаков такође наводи и да су сви судски процеси, који су уследили након тог рата, показали једну парадоксалну ствар, а то је да су све истраге, које су се водиле против људи који су имали било какве мандате у то време, показале да они нису учинили довољно, да се нису мешали, нити спасавали људе.
Штавише, додаје, утврђено је и да су ти припадници УН мисије каткад давали људе које су штитили у руке екстремиста. „Све се вртело око тога да су се официри и врховна команда УН правдали тиме да су учинили све што су могли на основу повеље Уједињених нација. Међутим, ако сагледамо из призме човечанства, испоставило се да су били крајње неспремни на то лудило које се у Руанди догађало“, закључује Шчербаков.
Крај масакра и последице
Тачку на овај масакр ставили су сами Тутсији, тачније припадници Руандског патриотског фронта, чији су припадници избегли из Руанде још крајем 50-их година, кад је дошло до првих већих сукоба са Хутуима. Наиме, они су кренули у одлучну офанзиву и до краја јула 1994. године успели да целу територију земље ставе под надзор.
Убрзо након тога, у новембру 1994. године, успостављен је Међународни суд за злочине у Руанди, на којем је суђено неколицини истакнутих припадника бившег руандског режима. Од 1997. осуђено је 29 особа, међу њима и познати руандски певач Симон Бикинди, који је добио 15 година затвора због свог говора у јуну 1994, када је јавно позвао Хутуе да побију мањинске Тутсије.
Доживотну казну је 2008. године добио и католички свештеник Атанасе Серомба, јер је наредио да се багерима сруши црква у којој су се налазили Тутсији, а онда је позвао војску да мачетама и пиштољима убије остатак преживелих.
