Генерал им је повремено бацао комадиће меса. Мало сам се најежио од призора, али сам га упитао да ли је то све што је остало од социјализма на авганистански начин?
Уместо одговора почео је да ми прича како се школовао у Источној Немачкој на специјалним студијама тамошње тајне службе ШТАЗИ. И како су током школовања имали семинарски рад о томе која су подручја у Европи најпогоднија за дистрибуцију хероина из Авганистана. Косово је било на првом, а Корзика на другом месту. Био је август месец 1990. Совјети су из Авганистана отишли у фебруару претходне године, а велика Југославија је још постојала. Ко онда да поверује шефу КХАД? Мислио сам да жели да ме импресионира, како то иначе обавештајци воле да раде када су у контакту са новинарима. На растанку ми је поклонио велики грб тајне службе КХАД од авганистанског црвенкастог мермера, тежак 40 килограма. На процене генерала Јакубија више нисам мислио, сетио сам се тога тек када је Авганистан као прва земља у свету признао самопроглашену државу Косово. Где баш да то буде Авганистан? Случајно?
Дакле, хоће ли извештај Дика Мартија од пре неколико година коначно покренути било какву дискусију о симбиози високе политике, тероризма, трговине дрогом и људским органима и шпијунаже, а све у контексту западне подршке Косову? Да ли је Косово, заправо, доказ стварања парадржаве уз помоћ трговине дрогом и бубрезима? Још почетком 1996. године америчка агенција за борбу против дроге ДЕА описала је детаљно у свом годишњем извештају балкански пут дроге. Две године касније ДЕА је саопштила да су косовски Албанци постали други по важности кријумчари на балканском путу, шверцујући хероин пореклом искључиво из Авганистана. ДЕА је на свом сајту имала одељак који је детаљно описивао операције косовских Албанаца везане за кријумчарење и трговину дрогом. Тај одељак са сајта ДЕА је нестао, скинут је, тачно недељу дана пре почетка агресије НАТО-а на Југославију 1999. године. Зашто је то урађено и шта то говори?
У свом извештају о ОВК и шверцу хероина пре 15 година писао је и лист „Монтреал газета“ цитирајући Мајкла Левина, обавештајног официра који је за ДЕА радио пуних 25 година, а напустио ју је 1999, где Левин тврди „како нема сумње да ЦИА зна за све нарко-везе ОВК, да ЦИА штити ОВК на сваки могући начин и да докле год је то тако, нарко-канали су заштићени од сваке могуће истраге“.
Један други аутор, Брент Мекој у својој књизи „Политика хероина“ износи детаље како су авганистански муџахедини у време рата против Совјета у Авганистану, истовремено уз подршку ЦИА и пакистанске тајне службе ИСИ, на велико трговали хероином, што је и довело до масовног шверца дроге осамдесетих година у Европи. Добитник Пулицерове награде Гари Веб у својој књизи „Мрачни савез ЦИА, контраши и експлозија крека“ наводи како су никарагвански контраши дошли до новца за свој рат против левичарске сандинистичке владе осамдесетих година засувши америчка градове „креком“, врстом дроге, а све то са знањем и уз помоћ ЦИА и ДЕА. Наравно, ЦИА је одмах демантовала Вебове тврдње, да би касније, у октобру 1998, ипак признала да је 58 „највиђенијих“ контраша имало везе са трговином дроге. Једно је сигурно, корист од нарко трговине очигледна је широм Косова. Последице полако избијају на видело, а јужна српска покрајина би могла да се развије у неку врсту виртуелне нарко-државе пред носом војника Кфора и целе међународне заједнице. Експлозију шверца дроге олакшала је управо диспаратна структура ОВК, она је омогућила „демократизацију“ кријумчарења дроге, укључујући и тај „бизнис“ и обичне људе, где опет свако даје део свог профита лидеру свог клана у ОВК. Присуство косовских Албанаца, али и Албанаца из Албаније у кријумчарењу дроге у Европи постало је толико доминантно да многи европски полицајци за дрогу већ користе термин „албанка“.
Како је све то могуће, плус трговина људским органима, када су западне обавештајне службе, заправо, тотално „покриле“ овај део Балкана?
